Ми и даље припадамо ”византијском културном комонвелту”
Божићњи интервју са епископом лосанђелеским и западноамеричким Максимом
Дневни лист Данас, 7. јануар 2021.
Како је Србија, чија је средњовековна држава духовно и културно припадала “византијском комонвелту”, тек после другог поџамљења Свете Софије прошле године добила “једину књигу” о овој светињи, чији сте Ви преводилац, а Епархија западноамеричка издавач?
Иако је српска византологија дуго била једна од водећих у свету, ипак се десило да до прошле године о Светој Софији нисмо имали ниједну књигу на српском језику. Међутим, има код нас доста разних осврта на њу, па је један српски посланик у Цариграду с краја 19. века рекао да је Света Софија много богатија српским успоменама него што то данас историја наша зна. Утешно је што су архитекте светосавског храма на Врачару – пројекат је архитекта Александар Дероко сачувао од нациста у земљаном поду своје куће – ту празнину надокнадили тиме што су се угледали на непоновљиву Аја Софију. Уместо књиге, ето, добили смо један стваралачки зиждитељски ”препис” Велике цркве, што није мало, мада нисам присталица копирања ни преписивања. Сматрам да ми и даље духовно и културно припадамо “византијском културном комонвелту”, према кованици оксфордског византолога Димитрија Оболенског. У данашњим условима, то је онај миље који подстиче на стваралаштво и новину. И ако се понекад од њега удаљимо, неке искре ипак покажу да се враћамо том теолошком топосу, који није само место на мапи.