A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Dostojevski svoj proročki idealizam pretvorio u pravoslavni realizam

Episkop losanđeleski i zapadnoamerički Maksim (Vasiljević), povodom dva veka od rođenja i 140 godina od upokojenja slavnog pisca

Veliki jubilej genijalnog pisca romana i kratkih priča Fjodora Mihailoviča Dostojevskog (Moskva, 11. novembar Petrograd, 9. februar 1881) svet je dočekao u stanju opšte pometnje.

Pojedini, među koje i sam spadam, veruju da dinamična i otvorena antropologija ovog klasika može da pomogne zbog toga što krši odbrambeni oklop savremenog ega i vodi s one strane ideoloških strasti.

Kad je pre četrdeset godina obeležavana stogodišnjica od upokojenja Dostojevskog, u njegovu čast su se širom sveta, kao i u tadašnjoj Jugoslaviji, održavale konferencije, predavanja i napisani su mnogi članci i knjige. Nikola Milošević, jeromonah Atanasije Jevtić i mnogi drugi vodili su vatrene debate oko karaktera i ideja velikog pisca. Nekad je Dostojevski bio inspiracija i u Holivudu. Šta se desilo sa 2021. godinom? Utisak je da epoha transhumane tehnologije nije dovoljno budna za rasprave o antinomičnosti života koje pred nas iznose romani Dostojevskog. Nije ni čudo. Živimo na ostacima jedne kulturne paradigme u agoniji. Kao da Dostojevski ne spada u lektiru digitalnog doba. No, da li je baš tako?

Хлеб Живота, Нова Пасха и Земља Живих

Слово Епископа Максима на исходу Атанасија Архијереја у Саборном храму у Требињу

6. март 2021. године

Рече Господ присутним Јеврејима:
Ја сам Хлеб Живота. Оци ваши једоше мãну у пустињи, и помреше.
Ово је Хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре.
Еванђеље по Јовану 6:48-54

Ако се запитамо које јеванђелско слово најбоље пристаје у овом литургијском помену пред ковчегом незаборавног Владике Атанасија, онда су то управо ове Господње речи из данашњег Јеванђеља.

Високопреосвећени Владико, Преосвећени Архијереји,

Часни Хоре Презвитера и Ђакона, благочестива црквена пуноћо,

Ако постоји моменат у времену када ове Господње речи добијају пуни смисао, то је онда овај садашњи тренутак Божанске Евхаристије. Садејством Духа Светога, свештеноначалством Митрополита Дабробосанског, саслужењем јерарахâ, презвитерâ и ђаконâ, учешћем народа месне Цркве и оних који су дошли издалека, „једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1 Кор 10:16-17).

The Bread of Life, New Pascha and the Land of the Living

The Eulogy from Bishop Maxim at the funeral of Hierarch Atanasije in the Trebinje Cathedral

March 6th, 2021

“I am the bread of life. Your fathers ate the manna in the wilderness and are dead. This is the bread which comes down from heaven, that one may eat of it and not die.”
Gospel of St. John 6:48-54

If we ask ourselves which gospel words best fit this liturgical commemoration in front of the coffin of the unforgettable Bishop Atanasije, then these are precisely the words of the Lord from today’s Gospel.

Your Eminence, Most reverend hierarchs, honorable choir of presbyters and deacons, and pious fullness of the Church,

If there is a moment in time when these words of the Lord take on full meaning, then it is this present moment of the Divine Eucharist. Through the synergy of the Holy Spirit, the celebration of the Metropolitan of Dabro-Bosnia, the concelebration of hierarchs, presbyters and deacons, the participation of the people of the local Church and those who have come from afar, we have become “one flesh, for we all partake of the one bread” (1 Cor 10: 16-17).

Ми и даље припадамо ”византијском културном комонвелту”

Божићњи интервју са епископом лосанђелеским и западноамеричким Максимом

Дневни лист Данас, 7. јануар 2021.


Како је Србија, чија је средњовековна држава духовно и културно припадала “византијском комонвелту”, тек после другог поџамљења Свете Софије прошле године добила “једину књигу” о овој светињи, чији сте Ви преводилац, а Епархија западноамеричка издавач?

Иако је српска византологија дуго била једна од водећих у свету, ипак се десило да до прошле године о Светој Софији нисмо имали ниједну књигу на српском језику. Међутим, има код нас доста разних осврта на њу, па је један српски посланик у Цариграду с краја 19. века рекао да је Света Софија много богатија српским успоменама него што то данас историја наша зна. Утешно је што су архитекте светосавског храма на Врачару – пројекат је архитекта Александар Дероко сачувао од нациста у земљаном поду своје куће – ту празнину надокнадили тиме што су се угледали на непоновљиву Аја Софију. Уместо књиге, ето, добили смо један стваралачки зиждитељски ”препис” Велике цркве, што није мало, мада нисам присталица копирања ни преписивања. Сматрам да ми и даље духовно и културно припадамо “византијском културном комонвелту”, према кованици оксфордског византолога Димитрија Оболенског. У данашњим условима, то је онај миље који подстиче на стваралаштво и новину. И ако се понекад од њега удаљимо, неке искре ипак покажу да се враћамо том теолошком топосу, који није само место на мапи.

Нека му је Царство Небеско широм отворено!

Вечни покој о. Душану Буњевићу, Сан Франциско, 2. јануара 2021.г.

Блажен је пут којим данас одлази блаженоупокојени протојереј Душан, јер му се припреми место покоја! Блажен је пут душе његове ка Господу његовом, код Кога ће почивати у миру и радости живота вечног. Јер је Господ зато и створио људско биће — за живот вечни и радост вечну.

Испраћамо данас на пут једног човека који је говорио: ”Сваки смртник има своје успоне и падове—али је Господ велики”. У овим искреним речима, за оне који су га знали, препознатљив је добри отац Душан Буњевић, српски свештеник са обале Пацифика, који је повезао и у срцу свагда носио Босну и Сарајево, Јужну Србију и Ниш, централну Србију и Београд, Далмацију и Дубровник, Српску Херцеговину и Мостар, православну Грчку и Атину, потом Француску и Париз као и Индијану и Геру. Највише је ипак свештеничког живота провео у Сан Франциску, где је и завршио свој земаљски пут. У свему томе, највећа брига му је био његов православни српски род.

Одговор на питање о његовом духовном сензибилитету и његова дела човекољубља лежи у чињеници да је и сам био страдалник: одлежао је вишегодишњу робију у комунистичком режиму, а онда као политички избеглица стекао је јеванђељски осећај за страдалнике.

”Занео си ме љубавном чежњом, Христе, и изменио Твојом љубављу”

Вјечна Ти памјат, приснопамјатне Димитрије!

Пут Православља је испуњен тешкоћама и крстовима, али је то стаза на којој се Бог прославља и Коме се за све благодари – ради Васкрсења. И притом сами себе, једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајемо.

Знали смо да тај дан мора да дође. Дан одласка Димитријевог у покој Божији. И тај тренутак је сада, јер – невидљиве Двери отвориле су се пред њим и одводе га Христу.

Велики човек? Искрени хришћанин? Узорни академик? Уважени музиколог? Да, све то. Али, на јединствен – димитријевски начин.

More Articles ...

SA

 

People Directory

Jelena Vuckovic

Jelena Vuckovic is a professor in the Department of Electrical Engineering and Ginzton Laboratory at Stanford University, where she leads the Nanoscale and Quantum Photonics Lab. She received her PhD degree in Electrical Engineering from the California Institute of Technology (Caltech) in 2002, and M.Sc. and Diploma in Engineering degrees from Caltech and University of Nis, Serbia, respectively. Upon graduation from Caltech, she has held the following positions at Stanford University: a postdoctoral scholar (January-August 2002), an acting assistant professor (August-December 2002), an assistant professor (January 2003-August 2008), an associate professor of electrical engineering with tenure (September 2008- January 2013), and a professor of electrical engineering (since February 2013).

.
Read more ...

Publishing

To Christ and the Church

The Divine Eucharist as the All-Encompassing Mystery of the Church

by Nenad Milosevic