За своју поезију Симић је освојио многобројне међународне награде, укључујући и Пулицерову награду, као и неколико српских и регионалних књижевних награда.
Са породицом је отишао у Сједињене Америчке Државе 1953. године, а пре тога је био у Паризу годину дана.
Најважније збирке Чарлса Симића, кога многи сматрају једним од највећих светских песника, између осталих су: Харонова космологија, Свет се не завршава, за коју је 1990. добио Пулицерову награду, Шетња са црном мачком, Венчање у паклу, Мајстор прерушавања. Најзначајније књиге есеја су Алхемија ситничарнице, Метафизичар у мраку, Гледај дуго и нетремице и многе друге.
Као преводилац, Чарлс Симић је веома значајан за Србију, јер је преводећи Васка Попу, Ивана Лалића, Милорада Павића, Радмилу Лазић, Новицу Тадића, допринео популаризацији српске књижевности у САД, преноси Танјуг.
У једном интервјуу Симић је истакао да је поезија одбрана индивидуалности.
– То је начин да се човек брани од свега, од свог племена, породице, религије… Песници су увек били по страни, а поезија је једино место где човек може да каже: „Слушајте, све је то лепо, сви ти ваши историјски планови итд., али ја имам свој живот. Ту сам сâм, и покушавам да разумем ове звезде, ову жену коју волим, мој град, баштицу око које има посла… За мене је идеја националног песника потпуно несхватљива, чак и кад узмете некога попут Волта Витмана. Њега су седамдесет година после смрти прогласили за националног песника, и он сам је желео то да буде, али кад човек погледа, Витман је све време писао о себи, рекао је Симић.
На енглески је Чарлс Симић превео поезију Бранка Миљковића, Васка Попе, Ивана В. Лалића, Љубомира Симовића, Новице Тадића, Радмиле Лазић…
– Када прочитам неку песму Новице Тадића, просто ми дође да кажем: „Уф, што се ја нисам тога сетио! Што ја нисам овакву песму написао.” И то је увек тако. Кад сам први пут читао Васка Попу, рекао сам: „Што је ово лепо! Што се ја тога нисам сетио.” И увек кажем „морам ово да преведем, да покажем мојим пријатељима Американцима како је лепо”, испричао је Чарлс Симић..
Испричао је да је у додиру са српским језиком тако што чита књиге и новине, преводи песме.
„Ретко имам могућност да говорим српски, али нисам га заборавио. Сањам на енглеском, осим када се моји давно преминули родитељи појаве у неком од снова”, рекао је једном приликом овај аутор.
Србија и Срби наставили су, како је додао, да га фасцинирају зато што је рођен као један од њих и има урођено схватање тога како њихов ум функционише, а како не функционише.
– Срби ме нервирају због тога што су опседнути сопственом историјом, а никада из ње ништа нису научили – рекао је Симић, и додао:
„Историја за мене представља и пуно разних других ствари, и уметност, и манастире, и цркве, слике, традицију човечанства. Пуно лепог. С друге стране, једном сам и написао: историја је попут неке старе слепе жене која ме држи за руку. Ја сам дете, и она ме вуче, она је нешто много веће него што смо ми, и увек нас изненађује неком грозотом.
За Чарлса Симића је писање о свакодневици испит поезије.
– Ми живимо у свакодневици: рецимо, устанемо ујутру, погледамо новине, телевизију, напољу је сунце или киша, све је то наш живот, какав-такав. Мени је то увек било интересантно, још кад сам био млад и сматрам великим моментом у мом животу као песника тренутак у којем сам себи рекао: „Добро, ако си стварно песник, зашто не напишеш песму о виљушци, или о ножу, о кашици, о својим ципелама?” И тако је почело, и раширило се на друге ствари, рекао је познати песник.
На српском су објављене његове књиге „Анђели на жици за веш”, „Гледај дуго и нетремице”, „Тамо где почиње забава”, „Ишчекујући пресуду”, „Алхемија ситничарнице”, „Касни позив”, „И ђаво је песник”…
У књизи „Ђаво гуди на раскршћу: разговори са Чарлсом Симићем” Весне Рогановић сабрани су разговори које је ова новинарка и преводилац Симићевих књига на српски водила са њим о филозофији, политици, свету и положају појединца у њему...
Симић је једном истакао да његове књиге издавачи држе у штампи више година, иако за десет година продају негде око 15.000 примерак.
– Али, читаоци поезије су врло верни читаоци, тако да некако… имам осећај да много људи знају ко сам ја. Моје су песме у уџбеницима па их деца читају у школи, тако да и поред малих тиража људи знају. И не само за мене, него и за друге песнике. А америчка поезија која се пише уназад две до три деценије врло је интересантна, и није више одвојена од онога што се дешава у поезији у Кини, Јужној Америци, у Источној Европи… Мислим, сви знају шта Пољаци пишу, шта Чеси пишу, зна се шта пишу и неки српски песници, румунски, грчки... Постоји осећање интернационалног у литератури, рекао је Чарлс Симић.
Извор: Политика
More: New York Times
