Emmanuel

Вечни покој о. Душану Буњевићу, Сан Франциско, 2. јануара 2021.г.

Блажен је пут којим данас одлази блаженоупокојени протојереј Душан, јер му се припреми место покоја! Блажен је пут душе његове ка Господу његовом, код Кога ће почивати у миру и радости живота вечног. Јер је Господ зато и створио људско биће — за живот вечни и радост вечну.

Испраћамо данас на пут једног човека који је говорио: ”Сваки смртник има своје успоне и падове—али је Господ велики”. У овим искреним речима, за оне који су га знали, препознатљив је добри отац Душан Буњевић, српски свештеник са обале Пацифика, који је повезао и у срцу свагда носио Босну и Сарајево, Јужну Србију и Ниш, централну Србију и Београд, Далмацију и Дубровник, Српску Херцеговину и Мостар, православну Грчку и Атину, потом Француску и Париз као и Индијану и Геру. Највише је ипак свештеничког живота провео у Сан Франциску, где је и завршио свој земаљски пут. У свему томе, највећа брига му је био његов православни српски род.

Одговор на питање о његовом духовном сензибилитету и његова дела човекољубља лежи у чињеници да је и сам био страдалник: одлежао је вишегодишњу робију у комунистичком режиму, а онда као политички избеглица стекао је јеванђељски осећај за страдалнике.

Као велики патриота, родољуб, много је волео великане наше историје: Св. Саву, владаре и архиепископе, св. кнеза Лазара и Косовске јунаке, Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског, великог Његоша, Николаја и Јустина, краља Петра и Александра, Јована Дучића, Генерала Дражу Михаиловића, Владику Атанасија Херцеговачког и митрополита Амфилохија… То исто живо осећање љубави за жртве, за пале мученике вере, правде и слободе, пројавио је заједно са својом дивном протиницом Љиљаном, његовом љубом и ослонцем, када су честим прилозима помагали српску децу у Србији и на Косовска земља, која је за њих била символ Свете Земље библијске, у коју је Господ положен и из које је васкрсао. Волео је светитеље Сан Франциска – Севастијана и Јована (Шангајског) – овог последњег је и познавао.

Дружење са њим је било задовољство: био је пажљив саговорник, пун разумевања и поштовања, у спрези са искуством пуним увида у историју, културу, философију, теологију, науку… Упркос тешком животном подвигу, успео је да стекне шире образовање, па је отац Душан кроз живот многе књиге прочитао, а имао је ретку природну мудрост, а био је, уз то, дародавац и мецена наше епархијске издавачке куће Севастијан прес.

Подржавао је Коло Српских Сестара, које су попут јеванђелских жена Мироносица, служиле Христу и Цркви…

Радовао се деци, па му благодаримо што је као Господњи човек, и њих Господу приводио, још од 1960 када је организовао и водио недељну српску школу при цркви Св. Саве у Гери, Индијана. Дете као младост људског бића најжедније је живота, љубави, знања, радости. А то значи да је најгладније и најжедније Бога, јер је живот и љубав и знање и радост од Бога, у Богу и са Богом. Зато је Господ Христос и рекао: Пустите децу, и не браните им да долазе к Мени, јер је таквих Царство Небеско (Мт.19,14). Стога су његове речи деци, посебно у летњем Кампу у Џексону, биле као мелем на душу и срце, као животодавни и радостотворни пелцер прицепљења на извор новог живота.

Радовао се обновљењу светосавља после пада комунизма, и бдео над стањем Српског народа. Можемо замислити колико се радовао паду комунизма у Србији и исцељењу српског раскола у Америци, али исто тако и колико је туговао када су евроамеричке бомбе загађивале ваздух његовог народа односећи многе недужне жртве.

Волео је све православне хришћане на обали Западне Америке. Туговао због новог претварања Аја Софије у џамију…

Иако у познијим годинама није могао да служи целу Литургију, као истински свештеник је увек прилазио Причешћу да би се приопштавао Господу. За излаз пред Господа Христа, о. Душан се, пред сами одлазак у болницу, у болести достојно припремио Светим Причешћем.

Ако је као човек, који тело носи и у свету живи, понекад можда и посртао, није такав остајао, него је устајао и усправљао се, и ишао даље гледајући у лице Господа свога, и у светлости Спасовог лица умивао лице своје покајањем. Није памтио свађе и размирице нити је био злопамтљив. То су приметили сви који су га познавали.

Знао је о. Душан да у српским земљама не живе и расту само славни Срби, честити богопоштоватељи и христослужитељи, него расту и разна друга ишчадија, али се у Божју житницу Небеске Србије, која је Небески Јерусалим сабирају само синови Царства. И Српска земља је њива, као и свака Божја њива овога света, са пшеницом и кукољем, али он није видео само кукољ и чкаљ и трње. Гледао је оно најбоље. И био поносан, на данашње Србе, попут Новака Ђоковића…

И док га данас испраћамо у Царство Небеско, полажући му тело у православну Америчку земљу, молимо се Господу да пример о. Душана у одстојавању вере, образа и достојанства људског и свенародног, буде свагда пред очима свих нас, његове млађе сабраће – свештенства ове Епархије.

Блажен је пут покоја и тела његовог многонапаћеног, јер се полаже у руско-српско православно гробље у Колми, пуно светих костију благочестивих хришћана Калифорније.

Хвала Ти, оче Душане, за све што си учинио, хвала Ти, што си као живи пример Јеванђеља ходио. Хвала Ти за ову светињу овде, храм Светог Јована Крститеља, који си оставио садашњем и будућим поколењима ”да се у њем’ служи Литургија, оног свијета, као и овога”.

Нека му је Царство Небеско широм отворено, и мајчица земља лака, и душа проста, а од нас велико хвала!

Вечан му спомен!