A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Релациони ауторитет Саборâ и важне импликације по институцију Синода у савременој пракси

Максим Васиљевић
Универзитет у Београду
Православни богословски факултет
Београд

Релациони ауторитет Саборâ и важне импликације
по институцију Синода у савременој пракси

Кључне речи: сабори, акта, предање, гласање, потписи, седење, представништво, већина, консензус, епископи, саборност, синод

...Ego vero Evangelio non crederem, ni si me catholicai Ecclesiae
commoveret auctoritas
(Августин, Contra epist. Manichaei, 1, 1)

Уводна разматрања

Преглед историјских и еклисиолошких чињеница у изворима и савременој библиографији пружа нам могућност за прецизније тумачење теме ауторитета у Цркви. Историјско отеловљење саборског система у телу Цркве подстиче запитаност не само о теоретској и практичној подлози саборске структуре, него и о значају структуралних и историјских аспеката ауторитета Сабора и Отаца, епископâ Цркве[1]. Еклисиолошке последице јелинске светоотачке синтезе[2] у одлукама Васељенских Сабора могу да буду један од праваца истраживања. Као што је познато, православна еклисиологија се заснива на јединству локалних Цркава одржаваних преко њихових епископа[3], а о њиховој заједници сведочи њихово заједничко деловање путем феномена саборности. Свест о универзалној улози епископског тела као колектива заснива се на доникејској синодској пракси прве Цркве, која је испуњавала службу колегијума Дванаесторице (имајући као теоријског утемељивача у св. Кипријану Картагинском).

Питања која нас овде занимају су следећа: Како разумети оно зашто тог централног догађаја (чињенице) који до данашњег дана одређује живот Цркве, а притом сачињава заједнички посед и једног броја инославних хришћана? Који смисао је саборност добила у потоњим временима? Зашто се у процесу рецепције на хиљаде верника мучило са разумевањем и прихватањем њихових одлука које нису биле саморазумљиве нити је било када постојао декрет са натписом de decretis Synodi non est disputandum („о саборским одлукама се не расправља“)? Зашто су синоди (сабори) сматрани за „свете“, а Оци који су на њима учествовали „светим“ и „божанским“? Зашто су се од 4. до 5. века са развојем Пентархије сви упрегли да уграде један камичак у саздање овог система, поглавито после политичких развоја који су се јавили са хришћанским царевима после Теодосија I?[4]

Одговор на ова питања ће објаснити положај и значај Саборâ у животу Цркве. Нас овде занима, пре свега, она кохезивна сила која повезује све наведене проблеме, а која се може подвести под један именитељ који гласи релациони карактер саборâ.

Значај Максима Исповедника данас

Реч на промоцији часописа Луча (XXI-XXII, 2004-2005), посвећеној теолошким и философским аспектима мисли Светог Максима Исповедника, на Православном богословском факултету у Београду, 17. маја 2006.

Уводна напомена

Моја је намера била да се вечерас овлаш дотакнем оних места у теологији Максима Исповедника (580-662) која би могла да буду од помоћи за модерног човека. Овај посебан број часописа Луча посвеће теологији и философија Максима Исповедника јесте прави дар нашој теолошкој и философској јавности. Значај подухвата је изузетан како по садржају – велики број важних Максимових дела у преводу – тако и по учешћу великог број аутора. Стога треба одати признање и упутити све честитке приређивачима овог зборника-споменика.

Максим Исповедник је светитељ, богослов и философ бурног периода 7. века, али и психолог, путник, посредник између Истока и Запада, Рима и Цариграда, али и Александрије, Картагене и северне Африке, Кипра, Јеладе са Критом, Црнога мора све до Иверије и Кавказа.

Свети Максим заузима уникатни положај у историји византијске философије, теологије и духовности. Последњих деценија двадесетог века убрзано су се развијале студије патристике у целини а нарочито студије o разним видовима њетове теологије. Интересовање за великог Исповедника прелази конфесионалне границе. Он је постао средишна референтна тачка у православно-католичком дијалогу. Водећи теолог византијске Цркве, Св. Максим се у хришћанском предању и Истока и Запада слави као теолог Оваплоћења и Васкрсења због његових најдубљих сагледавања и увида. Такође, као „католични“ и „екуменски“ учитељ, успео је да постигне надилажење александријско-антиохијске дилеме која је Цркви претила озбиљним поделама, а у наше трагично модерно доба помаже нам у превазилажењу нашег асиметричног модела који привилегује или Исток или Запад, при чему се заборавља да, по речима о. Георгија Флоровског, како Запад, тако и Исток, нису „замисливи засебно“.

Љубав, слобода и реализам

Владика Атанасије као саговорник,
преводилац и тумач Светих Отаца за наше времe

Јако је угодно и добро бити присутан на овом сабрању благодарности, уживајући у празнику (попут древних Χαριστήρια) у част двојице Архијереја, митрополита Амфилохија и епископа Атанасија. И врло је лепо што сви без изузетка о њима двојици Учитеља говоримо из личног искуства.

Стога бих и ја почео једним личним утиском из младости. Када се негде с пролећа 1984. године, појавио уџбеник патрологије Патрологија: Источни Оци 4. и 5. века – од Никеје до Халкидона, као свеска друга (y издaњу Православног богословског факултета), тадашњег професора јеромонаха др Атанасија Јевтића, у српској теолошкој средини се десио један важан теолошки заокрет. Та књига је била први озбиљни, притом потпуно оригинални, патролошки преглед кључног периода историје светоотачке мисли и парадигма једног теолошког универзитетског уџбеника, у коме је теолог своју мисао артикулисао подједнако кристално јасним језиком као и историчар. Тај живи језик је оставио снажан утисак на једног младог ученика богословије. Тадашњи суплент, о. Предраг Пузовић је скоро дословце а врло надахнуто предавао црквене писце управо из те Патрологије (почевши од Јевсевија Кесаријског и палестинских писаца) а ми, млади богослови, смо са одушевљењем листали странице те књиге која је била показатељ љубави, слободе и реализма – три ствари које красе Атанасијев однос према Оцима Цркве.

Својим даљим радом, аутор ове књиге ће студије патристике уздићи на ниво озбиљне академске дисциплине, при том показујући да је светоотачко богословље плод како еклисијалног и аскетско-мистичког искуства, тако и философског рвања са проблемима људског духа.

Георгије Флоровски против диктата и понављања

Реч на представљању Сабраних дела о. Георгија Флоровског
Сајам књига, Београд 2018. године

Објављивање Сабраних дела о. Георгија Флоровског јесте радостан догађај за сваку културну средину, а посебно за нашу – која је и прва успела да предузме такав подухват трудом Одбора за просвету и културу Епархије браничевске. Овај одбор се од 2015. године латио обимног посла сакупљања, превођења, уређења и штампања сабраних дела блажене успомене о. Георгија.

Мој први сусрет са Флоровскијевим делима био је читање његове студије „Твар и тварност“. Привучен дубином његове мисли и увида, посветио сам се превођењу тог дела на српски. Сећам се како сам оне професоре нашег Православног богословског факултета који су знали руски запиткивао о значењу појединих речи. Потом ме је Владика будимски Данило (Крстић), иначе Флоровскијев ученик, уводио у појединости везане за личност и богословље незаборавног Георгија. Називао га је „васељенски протојереј“. Од њега сам први пут и чуо да је Флоровски кориговао застрањења софијаниста и како је то чинио кроз своје студије „Твар и тварност“ и сл. Иако се често Флоровски ставља насупрот Булгакову, треба истаћи да ћемо на основу ових сабраних дела наићи на много суптилнију слику. У Путевима руског богословља он каже да се од Булгакова може ићи у сва правца: ка Шелингу и Неоплатонизму или ка Оцима и Великој Цркви. Флоровски је рекао да је Булгаков у суштини изабрао други пут и да је то била његова „историјска супериорност“. Такође, вредно је поменути да је Флоровскијево прво спомињање „неопатристичке синтезе“ из 1948 „Legacy and Task of Orthodox Theology“, повезано са његовом похвалом како Булгакова тако и Соловјева.

”Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају”

Хомилија Епископа Максима западноамеричког изговорена на Празник Св. Григорија Богослова у Саборној цркви у Требињу, 7. фебруара 2016. године у присуству Охридског архиепископа Јована а у част Захумско-херцеговачког Епископа Григорија.

Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају; као што Отац познаје мене, и ја Оца, и душу своју полажем за овце (Јн 10, 14-15).

Ове Господње речи из данашњег Јеванђеља су оно најприкладније што свештени Амвон Саборне Цркве у Требињу има да истакне за побожно размишљање и духовну корист на данашњи знаменити празник свештене успомене Светог Цариградског и Кападокијског Оца Григорија Богослова, дивног имењака Вашег Епископа и пастироначалника Григорија.

Човек – друго ја

Трибина "Школа за другог"
П
редавање Владике Максима (Васиљевића)

У оквиру циклуса трибина „Школа за другог“, у организацији Земунске гимназије и манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну, 18. октобра 2011. г, одржано је предавање под називом „Човек – друго ја“. Говорио је Његово Преосвештенство Господин Максим (Васиљевић), Епископ лосанђелески и западноамерички. Овде преносимо делове излагања.

Владика је на почетку рекао, да иако тема о којој ће се разговарати, на први поглед необично звучи (Човек – друго ја), да уколико се мало пажљивије размотри може се увидети „да се ради о једној заиста суштинској теми, пресудној за наш живот као људи, као хришћана“. У том смислу, он је још рекао да на питања „Како постати истински ја? Како стећи истински идентитет? И како је други или неко други повезан са том нашом, у том процесу постојања, истинском личношћу?“, одговор можемо да тражимо у живом сусрету, јер тада „то да нам је други извор нашег постојања и нашег битисања, нашег остварења најбоље опитујемо“. Уз то, додао је да „то бива, не само у породици, нити само у друштву, нити само у Цркви, јер човек, ма где и у ма каквим условима да се налазио, не може, а да нема референцу у неком другом или да се позива и да црпи своје биће из другога“.

Основни проблем српске црквене стварности је недостатак дијалога

Интервју: епископ западноамерички Максим (Васиљевић)

Велики јубилеј Српске православне цркве, осам векова аутокефалности, на различите начине обележавају епархије српске цркве, а данас се завршава тродневна прослава организована тим поводом у Епархији западноамеричкој. Надлежни архијереј, владика Максим (Васиљевић) у разговору за „Политику”објашњава да се јубилеј прославља у парохији Светог Саве у Сан Габријелу, делу Лос Анђелеса.

– У тој парохији је управо завршено осликавање храма сценама из живота првог српског архиепископа Саве, укључујући и композицију на којој је, уникатно у целој Српској православној цркви, детаљно представљен догађај додељивања аутокефалије 1219. године. Патријарх је послао леп поздрав, уз извињење што није могао да допутује. Стигло нам је десетак српских архијереја из свих матичних српских земаља, као и из Европе, САД, Канаде, Јужне Америке, a учествују и поглавари или представници православних јурисдикција у Америци, па ћемо имати укупно двадесетак архијереја. Стигли су свештеници и верници из свих крајева наше епархије, од Аљаске до Мексика и од Колорада до Хаваја, а онда и из других области, из Европе, Канаде, Јужне Америке – каже у интервјуу за наш лист владика Максим.

Аутокефалност као благослов јединства у различитости

Интервју са Епископом Западноамеричким Максимом поводом Осам векова аутокефалности Српске Православнe Цркве (1219-2019)


Цела ова година је јубиларна за нашу Цркву. Шта мислите о смислу јубилеја уопште и посебно везано за овај наш овогодишњи?

Сматрам да јубилеј једне Цркве, посебно овај какав је аутокефалност, као циљ треба да има служење помесном и саборном јединству; у супротном, аутокефалност постаје циљ за себе и страна је сврси постојања Цркве и укупног црквеног устројства. Јединствена особеност светковања црквених јубилеја је у њиховој духовно-благодатној компоненти која је, пак, најочигледнија у литургијском сабрању. А богонадахнути и далековиди Свети Сава нам је предао не просто некакву „каноничност“ него веру крста и васкрсењa. Стога је у величанственој Жичкој Беседи о правој вери 1220. године на Сабору у првопрестолној цркви у Жичи рекао пастирима и пастви својој: „Зато, чеда моја богољубљена, треба да чинимо дела вере у Христу, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар – да не умремо никада!“ Наши сународници у Америци ове године састављају празничне химне које претачу у музику, нове иконе Светог Саве се иконопишу и постављају ради поклоњења – урадили смо и две фреске које осликавају чин додељивања српске аутокефалности – држе се и свечане академије. На овај начин сваки члан Српске цркве може да искаже поштовање према великом јубилеју. Како је истакао Епископ браничевски Игњатије, „феномен самосталности израста из природе Цркве која подразумева заједницу са свим помесним Црквама, због чега је труд Светог Саве у вези са постизањем самосталности потпуно складан са древним црквеним поретком“.

SA

 

People Directory

Stefan Milenkovich

Awarded as Serbia's "Brand Personality of the Year" for 2010, Stefan Milenkovich is a unique artist with an extraordinary productive longevity, professionalism and creativity. His musical philosophy as well as lifestyle are a true definition of eclectic, exploring general human and musical heritage and experience in order to connect directly with the audiences and provide fun, engaging and energetic performances.

Mr. Milenkovich's 2010-11 season includes performances with Belgrade Philharmonic under the baton of Sir Neville Marriner, Radio Television Orchestra of Slovenia under conductor En Shao, Adana and Izmir Symphony Orchestras with Ibrahim Yazici. This season also features collaboration with lutist Edin Karamazov that includes extensive tour of the Balkans, as well as CD recording and appearance at the Guitar Art Festival in Belgrade. As a musician of broad stylistic interests, most recent project is intense collaboration with guitarist Vlatko Stefanovski and his trio, with Mr. Milenkovich exploring the realm of improvisation and acustic-electric violin. Other performances this season will include the world premiere of Rudolf Haken's Violin Concerto written for Mr. Milenkovich at the NOMUS Music Festival in Novi Sad, Serbia.

Read more ...

Publishing

Knowing the Purpose of Creation through the Resurrection

Proceedings of the Symposium on St. Maximus the Confessor

The present volume is a collection of presentations delivered at the St Maximus the Confessor International Symposium held in Belgrade at the University of Belgrade from 18 to 21 October 2012. The Belgrade Symposium brought together the following speakers: Demetrios Bathrellos, Grigory Benevitch, Calinic Berger, Paul Blowers, David Bradshaw, Adam Cooper, Brian Daley, Paul Gavrilyuk, Atanasije Jevtić, Joshua Lollar, Andrew Louth, John Panteleimon Manoussakis, Maximos of Simonopetra, Ignatije Midić, Pascal Mueller-Jourdan, Alexei Nesteruk, Aristotle Papanikolaou, George Parsenios, Philipp Gabriel Renczes, Nino Sakvarelidze, Torstein Tollefsen, George Varvatsoulias, Maxim Vasiljević, Christos Yannaras, and John Zizioulas. The papers and discussions in this volume of the proceedings of the Belgrade Symposium amply attest to the reputation of Saint Maximus the Confessor as the most universal spirit of the seventh century, and perhaps the greatest thinker of the Church.

Read more ...