Трибина "Школа за другог"
Предавање Владике Максима (Васиљевића)
У оквиру циклуса трибина „Школа за другог“, у организацији Земунске гимназије и манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну, 18. октобра 2011. г, одржано је предавање под називом „Човек – друго ја“. Говорио је Његово Преосвештенство Господин Максим (Васиљевић), Епископ лосанђелески и западноамерички. Овде преносимо делове излагања.
Владика је на почетку рекао, да иако тема о којој ће се разговарати, на први поглед необично звучи (Човек – друго ја), да уколико се мало пажљивије размотри може се увидети „да се ради о једној заиста суштинској теми, пресудној за наш живот као људи, као хришћана“. У том смислу, он је још рекао да на питања „Како постати истински ја? Како стећи истински идентитет? И како је други или неко други повезан са том нашом, у том процесу постојања, истинском личношћу?“, одговор можемо да тражимо у живом сусрету, јер тада „то да нам је други извор нашег постојања и нашег битисања, нашег остварења најбоље опитујемо“. Уз то, додао је да „то бива, не само у породици, нити само у друштву, нити само у Цркви, јер човек, ма где и у ма каквим условима да се налазио, не може, а да нема референцу у неком другом или да се позива и да црпи своје биће из другога“.
И управо то има утемељење, наставио је владика, у томе да ми „као хришћани, као људи вере, свој идеал личности црпимо из самога Бога, а Он је показао да једноставно није сам, или усамљен, него да и Он своје постојање црпи тако што се односи према неком Другом“ и додао да, „није случајно да је наш Бог Света Тројица, а не самац, јер наш Бог је истовремено Један и истовремено Тројица. Иако је то на први поглед логички непојмљиво, чак и недопустиво казати да неко у исто време може бити и Један и Тројица, неким чудесним сплетом околности за нас, тј. за наш угао посматрања, тај Један Бог је истовремено Тројица и тај Тројица јесу Један“.
У том смислу, рекао је он, да у самом Јеванђељу, једној чудесној Благој вести је „опис једне такве чудесне Личности, а то је Христос Богочовек који је својим историјским битисањем у телу, као истински човек, будући истински Бог показао, како је то бити, како је могуће бити човек истовремено, како та једна Личност може да дарива другима идентитет и да од других црпи свој идентитет“. То је стога, додао је, што је „Христос је увек стварност односа, као што је и сваки човек стварност односа, иако тога није увек свестан, нити то некад жели да призна“, јер се наше ја рађа на простору другога, јер наша воља јесте воља другога, а томе се човек најчешће опире, што потврђују и савремена психологија и (савремена) философија. У том смислу, додао је владика Максим, завршавајући овај део свог излагања „ми својим поступцима, у ствари, мало по мало формирамо извесне обрасце понашања који постају наша друга природа, и онда је врло тешко ту нашу другу природу променити уколико су ти обрасци погрешни били“.
Међутим, подсетио је Владика у наставку, хришћанство почиње са једном интересантном темом коју је Свети Јован Крститељ, Претеча Христов, истакао, темом покајања. „Реч покајање“, наставио је, „у нашем предању, у свакодневној употреби, обично се описује као једно психолошко стање, али се ту ипак ради о нечем много дубљем, много потреснијем, нечем што је равно земљотресу“. Стога, наставио је он, „уколико је истинско, уколико је право, уколико човек у одређеном егзистенцијалном тренутку доживи преображај, не само свог ума, свог начина размишљања, него и свог егзистенцијалног става према животу, према другима у правцу заједнице и очишћења својих односа према другима, тада имамо покајање. На грчкоме, метанија (грч: μετάνοια), било би то преумљење, али се у сваком случају ради о једном радикалном заокрету“. У Цркви је то Крштење, додао је Владика, и оно „значи да се ми од једног стандарда и статуса у коме се налазимо, наједном окрећемо ка нечему што нам се нуди као изазов, простор, као шанса за нову опит живота који је Христос даровао у Духу Светом“.
У том смислу он је рекао, да је потребно опраштање тј. „да неком другом допустите да дели ваш простор, да делите у ствари исти простор, јер обично тражимо опроштај од некога када смо га искључили из нашег домена постојања“ јер смо допустили да „наше друго ја, постане туђе ја“ и што је изазвало кризу односа. Да би се то разрешило, потребно је да неко „својим понашањем, својим осећањима, а и вербално“ затражи опроштај, нагласио је Владика, и онда „наједном дајете другом прилику да уђе у ваш живот, у ваш простор, и још много дубље, у ваше унутрашње биће“. Из тог разлога, додао је он, да је „потребно да барем за Господа отворимо у нама један простор, а то бива, не тако што се ми затворимо у нашу собу и помислимо да кроз само тај однос Господ општи с нама. То је један од предуслова, а други јесте улазак у једну такву заједницу коју је сам Бог замислио као место нашег Спасења. Дакле, Он нам је с једне стране указао на нашу молитву појединачну, али исто тако нам је рекао да без заједнице са Њим, то је значи евхаристијска заједница, Причешће, нема нам никаквог излаза“.
И управо, наставио је Владика Максим, Света Литургија је простор „у коме нам се пружа могућност да изађемо из себе, да откријемо правог себе, да изађемо из тог нашег себичног простора, који смо прилично утврдили као један замак, као један бедем и опасали га са више зидова“. Тако је „тај индивидуализам самом појавом Цркве и Свете Литургије на један начин изазван“, и у том смислу, навео је речи Св. Јован Богослова, „прелазимо из смрти у живот, због тога што љубимо браћу своју“, те је љубав „једина могућност да човек изађе из свог себичног ја, да се сусретне са својим другим ја на прави начин, јер љубав изграђује ту врсту односа који сада не карактерише себичност“.
Разрађујући питање себичности, Владика је говорио и на тему страха од смрти, и рекао „да човек докле год живот свој доживљава као властити посед, нешто што он на један себичан начин поседује, он ће га увек губити, јер се то показало и са Адамом кроз цео род људски. Докле год није спреман да умре, у датом тренутку за другога, он неће бити спреман ни за праву, ону биолошку смрт која нас чека. То значи када смо спремни да наше себичне прохтеве жртвујемо за неког другог, то је већ умирање наше себичне воље“.
„Да би неко живео“, наставио је, „неко мора пре тога да умре и то је духовни један закон, али који показао најпре Христос. Да бисмо ми живели, за наш живот је било потребно Он да умре, да би саму смрт преобразио, на неки начин преиначио њену улогу у нашем животу, то да је она крајња дестинација живота. Уместо тога она сада постаје нека врста преласка или чак она задобија карактерстике односа. Није више тако трагично. Она јесте трагична, али све док не будемо спремни ми да умремо“, закључио је Владика Максим.
Завршавајући своје обраћање, Њ. Пр. Владика Максим је закључио да нам се „у Цркви пружају неочекивани одговори на наше дилеме и да никад не значи да један одговор важи за све нас. И то је једна чудесна игра и простор, поприште, пут, авантура откривања себе, откривања другога, у једном заједничарењу у коме бивамо преображени, преведени из смрти у живот кроз покајање, кроз превазилажење нашег властитог пакла и кроз врата живота, улазак у нешто што превазилази сваку идеју нашу о животу“.
Приредио Данко Страхинић
АНТРФИЛЕ:
Проблем постмодерног човека
„Основни наш проблем, човека нашег времена и постмодерног човека, основна постмодерна болест, јесте болест нашег собства (селфа). Он је у највећој кризи, више него икад у историји, управо зато што наше време које је врло енигматично одликује један такав згуснут начин постојања где се све одвија убрзано, неслућеним брзинама, на нашем индивидуланом, друштвеном плану. Тако да је као болест нашег времена – собство (селф), али и иначе као темељни, круцијални човеков проблем, егзистенцијални од самог почетка. Рецимо, да је Адамов проблем био проблем селфа. Он је био најпре, као биће створен слободним, као аутентична личност који је другога доживљавао као своје друго ја. ”Друго ја” за њега пре свега био Бог, а потом и Ева. Адамов неуспех је управо био тај што је свој селф истакао на пиједестал, онемогућивши тиме ни самоме Богу, па ни другим људима, да сачињава део његовог идентитета на један битијни и складан начин и онда долази до Пада“.
