Зашто би Црногорци подизали туђе цркве по Америци, ако су дошли у нови свијет као припадници “вишевјековне аутокефалне црногорске православне цркве”? Она је непостојећа према хроникама тадашње штампе дијаспоре.

Јесте аутокефална, није аутокефална. Ово питање, које је правно, вјерско, а у ширем смислу, политичко питање, траје од оне регистрације у Цетињу. Оно подстиче продубљавање подјела, које добијају опасне размјере у Црној Гори.

Прошле недјеље имали смо прилике да чујемо нови замајац подјела на овом питању. Услиједио је тврд став званичника са ТВ екрана националног јавног сервиса: “Прије 100 година, (21. јуна 1920.г.) укинута је вишевјековна утокефална црногорска православна црква”. Тврдња је попраћена ћутањем, што би се могло схватити као одобравање. Лично мислим да је тешко исправљати неправде од прије сто и више година, а да се не направе нове. Предсједник Матице црногорске, синоћ, такође на ТВ, националном јавном сервису иде још 100 година даље. Коментаришући испаде навијачких група на фудбалској утакмици у Београду наглашава да га антицрногорски испади не изненађују. Специјални рат који се води против Црне Горе, каже предсједник Матице, није ништа ново. Специјални рат се води готово 200 година. Поред моје двије дипломе, са Филозофског факултета и Педагошке академије у Сарајеву, позивам се на другу, (наставник опште и националне историје), и покушавам да сагледам статус Србије прије 200 година. Половином 1820 године кнез Милош тражио је од султана “да Србија буде слободна у унутрашњој политици и да се њене границе разнакну и обележе онако као што су биле за време Букурешког мира 1812. године”.

Ostvarila je čitav niz zapaženih uloga u pozorištu, u klasičnim i savremenim komadima, Ibzenovom Per Gintu, Brehtovom Dobrom čoveku iz Sečuana, Euripidovoj Elektri, Mački na usijanom limenom krovu, u Dami s Kamelijama, predstavi Zapali me.

Za ulogu u filmu Kuduz dobila je Zlatnu arenu u Puli i nominovana za nagradu Evropske filmske akademije.

Nedavno je izuzetnom ulogom u filmu Šavovi još jednom pokazala raskoš svog talenta. U Beogradu smo je videli na Festu, gde je prikazan film Sin u kojem glumi sa suprugom Uliksom.

Bilo je to neposredno pre pendemije. Jednim od poslednjih letova vratili su se u Njujork koji je cada grad sa najviše obolelih od koronavirusa na svetu.

[Preuzmite PDF]

Iako nijesmo vjerovali u takvu dramaturgiju događaja, korona nam je pokazala da je neprikosnovena rediteljka koja je samoinicijativno počela da “režira” naše živote na globalnom nivou, ukazuje Jelovac

Prije nekoliko mjeseci bilo je nezamislivo da će Los Anđeles ikada stati i bar na trenutak zastati, grad sa ogromnom filmskom industrijom, specifičnom energijom, konstantno velikom frekvencijom posjetilaca, počinje razgovor za Dnevne novine pozorišna rediteljka iz Tivta Bojana Jelovac koja se, usljed pandemije korona virusa, zadesila u Kaliforniji.

Mlada umjetnica došla je u Los Anđeles turistički, ali je njen povratak u rodnu zemlju planiran za maj, otkazan. “Upravo mi je javljeno da je let otkazan, što u ovakvim okolnostima ne iznenađuje”, nastavlja razgovor Bojana.

Ova glumica unikatnog talenta bila je i deo legendarnih pozorišnih predstava „Buđenje proleća“, „Bal“, okušala se igrajući i u stranim filmovima, rame uz rame sa Danijel Dej Luisom, a u razgovoru za Danas, zamoljena da prođemo kroz sve ono ostalo što je radila i ovde i u Americi, gde danas živi, nabraja neke od projekata uz konstataciju „i karijerica mi se nekako održavala“.

U toj „karijerici“, u ovom momentu, Mirjana Joković je na poziciji šefice katedre na Kalifornijskom institutu umetnosti (California Institute of the Arts), gde predaje dva predmeta.

На позив Његовог Преосвештенства Епископа Западноамеричког Г. Максима, професор Призренске богословије г. Дејан Ристић гостовао је у Епархији за време прославе Епархијских Дана, крајем августа и почетком септембра 2018. године, заједно са три богослова, Миланом Костићем, Димитријем Николићем и Марком Стриковићем. Професор Ристић предаје у Богословији Св. Кирила и Методија у Призрену, од њене обнове 2011. године. Ово је његова друга посета Америци.

By Milos Rastovic

After the final match, Djokovic expressed his feelings about the success: “Definitely one of the most special moments in my career. Achievements, making history of the sport that I truly love is a great privilege and honor and something that I’ll be very proud of for the rest of my life.”[Western & Southern Open, August 19, 2018, Novak Djokovic, ASAP Sport] Although Djokovic failed to win this tournament five times, he still has kept coming back. According to him, the trophy was a big motivation, and he did not want to think about making history too much because he had “some failed attempts.” His strong will and fighting spirit made him persistent and never gave up his intention to win: “That’s something that I was hoping is going to happen again, and I believed that it will and it did. It was by far the best performance of the week.”[Western & Southern Open, August 19, 2018, Novak Djokovic, ASAP Sport]

Чињенице о улози и доприносу Србије победи савезницима нису „неупотребљива прашњава архива” која је небитна за будућност односа Србије са светом. Напротив, могу и те како да допринесу превазилажењу неких разлика у мишљењима и перцепцији Србије данас, сматра амбасадор др Љиљана Никшић

Видовдан је трагичан и славан датум српске историје, који је тако уважаван и у Америци пре тачно сто година. Тада овај национални и верски празник, којим се слави Косовски бој, није носио контроверзе, које му неки у Србији и многи ван ње данас спочитавају, или би желели да му учитају.

Тада се у Вашингтону, Паризу, Лондону није спорила теза да је Србија 1912. године „своје повесно бојно поље вратила у окриље своје националне територије” и да је Косово „српски Јерусалим” (цитати из текстова у „Њујорк тајмсу” пре једног века).

Interview with Archbishop Benjamin (Atas) of the Syriac Orthodox Church in Sweeden