A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Укинуто непостојеће

Зашто би Црногорци подизали туђе цркве по Америци, ако су дошли у нови свијет као припадници “вишевјековне аутокефалне црногорске православне цркве”? Она је непостојећа према хроникама тадашње штампе дијаспоре.

Јесте аутокефална, није аутокефална. Ово питање, које је правно, вјерско, а у ширем смислу, политичко питање, траје од оне регистрације у Цетињу. Оно подстиче продубљавање подјела, које добијају опасне размјере у Црној Гори.

Прошле недјеље имали смо прилике да чујемо нови замајац подјела на овом питању. Услиједио је тврд став званичника са ТВ екрана националног јавног сервиса: “Прије 100 година, (21. јуна 1920.г.) укинута је вишевјековна утокефална црногорска православна црква”. Тврдња је попраћена ћутањем, што би се могло схватити као одобравање. Лично мислим да је тешко исправљати неправде од прије сто и више година, а да се не направе нове. Предсједник Матице црногорске, синоћ, такође на ТВ, националном јавном сервису иде још 100 година даље. Коментаришући испаде навијачких група на фудбалској утакмици у Београду наглашава да га антицрногорски испади не изненађују. Специјални рат који се води против Црне Горе, каже предсједник Матице, није ништа ново. Специјални рат се води готово 200 година. Поред моје двије дипломе, са Филозофског факултета и Педагошке академије у Сарајеву, позивам се на другу, (наставник опште и националне историје), и покушавам да сагледам статус Србије прије 200 година. Половином 1820 године кнез Милош тражио је од султана “да Србија буде слободна у унутрашњој политици и да се њене границе разнакну и обележе онако као што су биле за време Букурешког мира 1812. године”.

Гдје овдје смјестити специјални рат против Црне Горе?

Вратимо се црквеним споровима. Еминентни истраживачи сматрају да суштинских научних спотова у вези живота и рада православне цркве у Црној Гори није било, нити је има. Они су политичке природе. Један од доминантнијих радова била је студија др Ђока Слијепчевића, “Историја Српске Православне Цркве.” Изучавајући неколико стотина докумената у богатим архивама, (Москва, Петроград, Дубровник, Београд), у поглављу Српска Православна Црква у Црној Гори, ту се, између осталог, наглашава да живот и рад цркве и њеног свештенства крајем 18 и почетком 19 вијека није могуће разумјети без осврта на претходни период: од када се, крајем 15 вијека, угасила свјетовна власт у Зети, пише он, па до појаве владика из породице Петровића. Углед старе Зетске епископије, коју је 1219 године основао Свети Сава, био је велики, пише др Слијепчевић. Подигнута је на степен патријаршије 1346. године.”

Некад до истине долазимо случајно. Ишчитавајући ових дана обимну студију, књигу “Срби у Америци и њихова периодика” Кринке Видаковић Петров долазимо до бројних кључних информација о животу и раду црногорске дијаспоре и одговора на  једно битно питање, због којег је данас Црна Гора на ногама.

Данашњу црквену стварност у Црној Гори и црквена спорења могуће је сагледати очима исељеника из прошлог вијека. Не можемо остати глуви на неке неспорне чињенице презентиране у српској штампи у Америци прије 120 година. Наводим, по мени, неке кључне, мало познате чињенице, које указују на неоспорну чињеницу да су исељеници из Црне Горе, посебно из Боке, који су били и најбројнији, били главни промотери Српске Православне Цркве, у “далекој туђини”.

Поменућу неке угледне исељенике који су били покретачи бројних публикација, новина и организатори подизања цркава СПЦ од источне до западне обале Америке. Управо због тога поставља се незаобилазно питање: Зашто би Црногорци подизали туђе цркве по Америци, ако су дошли у нови свијет као припадници “вишевјековне аутокефалне црногорске православне цркве”? Она је непостојећа према хроникама времена тадашње штампе дијасоре. Да не би била политичка фраза, морамо се ослонити на свједочења тадашњих медија.

Пођимо редом. Први америчко-канадски владика био је Мардарије Ускоковић, (свјетовно име Станко), из села Корнат, које се налази у Љешанској нахији, надомак Подгорице. Подигао је манастир Светога Саве у Либертивилу крај Чикага, који је тада, као и сада, духовни центар америчке српске дијаспоре.

Почеци српске вјерске штампе у Америци везано је за име монаха Себастијана (Јована) Дабовића рођеног у Сан Франциску 1863. године, од родитеља Николе и Јелене Дабовић поријеклом из Сасовића у Боки Которској. Умро је 1940. године у Жичи, гдје је и сахрањен. Он је био први српски духовни мисионар у Америци. Одлуком Светог синода из априла 2007. посмртни остаци, тј. мошти његове, пренесене су у цркву Св. Саве у Џексону, Калифорнија. Застава коју је краљ Никола послао џексонским Србима налази се и данас у парохијском дому поред цркве. Себастијан Дабовић канонизован је 30. маја 2015. године у Београду.

Севастијан Дабовић је организовао 1894. године изградњу прве српске православне цркве у Америци, у Џексону код Сакрамента, Калифорнија. Потреба српских исељеника да у “овоме далекоме свијету” очувају свој духовни и национални идентитет, да га уграде у храмове, који ће одољети времену. Епископ Николај Велимировић указао је на социјално-економски положај наших исељеника, подвлачећи - да нема имовине у свету мучније, нити поштеније стечене, него што је имовина нашег народа у Америци.”

1905 године у Дагласу је покренут лист “Србин Црногорац”, власник и уредник био је Божидар Бећир. Опет црногорских коријена. У том граду формирано јe Српско добротворно друштво које се ускоро подијелило па је један дио чланства основао ново Српско јединство Ловћен.

Лист “Вјера и разум”, покренут је 1906, уређивао га је Филип Средановић, парохијски свештеник, поријеклом из Црне Горе, који је теолошко образовање стекао на Духовној академији у Русији.

Посматрајући данашњу црногорску јавност, вјечну владавину истих, намеће се питање, уз чуђење, како је могуће да људи који располажу са толико информација (коверте, пакети колебљивцима, куповина гласова…), разумију тако мало, што потврђују периодичне вјежбе из демократије, које се зову избори.

Могуће да ће и наредни попис становништва бити пројектован да се умјесто 32% или 28% Срба, њихов број смањи на неких 20%, чиме би Срби, творци државе, спали на третман националне мањине. У вријеме опште куповине, није немогуће проценат смањити. Рецимо, уочи пописа, свим многочланим, сиромашним српским породицама дати помоћ у еврима. Шта је 1000 евра бркнути породицама за такав капиталан пројекат.

Након нарушене демографске структуре и од већине створене мањине, могуће да ће услиједити покретљивост према другој, хомогенијој националној средини, на таквој покретљивости разорена некад моћна и угледна Југославија. Некада су људи одлазили у свијет “трбухом за крухом.” Овај пут би одлазак био мотивисан “одласком мозга за људским достојанством.” Ту би се могла постићи Пирова побједа и крај Обновљене.

Између државе и цркве, постојала је “симфонија.” Управо због тога и што СПЦ ужива највеће повјерење грађана. Спорни Закон је огромна грешка, терет на плећа званичника, који напријед не могу, а назад, немају гдје. Провалија с обје стране. Изгледа да ће на крају највише користи имати СПЦ, која ће хомогенизовати доминантну јавност на кључним питањима, цркве, језика и коријена. Тешко би се могло рећи да је спорни закон посљедица стратешког размишљања законодаваца Обновљене. Није се размишљало о крајњем ефекту. Историја је учитељица живота која опомиње да се у Црној Гори насиљем не може ништа постићи. Прилика за показивање моћи је хаос у Будви.

Имамо бјекство од истине, с једене стране и хапшење свештеника и предводнике литија, које треба зауставити на неки трик. Наредба министра здравља, да је окупљања дозвољено до 200 грађана, тршко је прихватљиво, јер члан 4 Устава каже да ограничења окупљања могу се прописати само законом. Наредба министра и закон нијесу исто.

Није било забрана окупљања, што је и добро, за Дан државности. А “прелетач” је прекројио изборну вољу грађана у Будви. С правом је својевремено Достојевски рекао за ухапшене - да је то оно најбоље што има руски народ. Услиједила је размјена неодмјерених увреда с обје стране фронта, попут ријечи - диктатура, фашизам... Фашизам је дефинисан појам и везан је за име једног европског злочинца. Може се дефинисати као страдање човјека због имена, због националне припадности (НДХ).

Народ црногорски има, изгледа, једну особину, “сила увијек годи”, што прати љубав према господару. Љубав према господару, краљу Николи испољавана је 58 година. Моћни господар Тито доживио је највеће похвале од Црногораца. Љубав према новом господару исказала је Народна скупштина народне републике Црне Горе 25. јула 1946. године која усваја Закон о промјени имена града Подгорице у Титоград. У потпису Андрија Мугоша и Гавро Цемовић. На предлог Црногораца Титу је 1944. године уручено признање - Орден народног хероја. Црногорски комунисти водили су рачуна и о најмлађима. Први дјечји лист у Црној Гори добио је име “Титов пионир.” Када је најомиљенији Милован Ђилас дошао у сукоб са другом Титом, Црногорци су били најрадикалнији у осуди свога Ђида.

Хапшења свештеника, пребијања у Будви, селективне забране, подсјећају на живо блато - што више машеш, све више тонеш. Званична власт са опозиционим, ситним партнерима најавила је нове изборе, рачунајући на пуни тријумф над завађеном опозицијом. Завађена опозиција ће дати исти резултат. Ниче је упозоравао на тврдоглава подржавања једносмјерног кретања, опаском напомена за магарце у књизи “Воља за моћ.” Многи грађани постављају себи питање: Ко би могао имати објединитељску улогу завађене и Црне Горе. Нека будем гређан, мислим отац Гојко Перовић могао би успјешно помиритељски дјеловати. Мантије су успјешно водиле Црну Гору кад јој је било најтеже.

Никола Ивановић, публициста и писац
3. август 2020.


SA

 

People Directory

Jack Dimich

Born in former Yugoslavia, Jack Dimich studied acting at The Lee Strasberg Institute in New York, full time program from 1997 to 2001 and graduated with title role in Richard The Third, written by William Shakespeare.

Since then he has been acting on a worldwide stage in film and television. In 2008 he stared in, In the Name of the Son, AFI film that won 25 international film festivals and was qualified for an Academy Award.

Read more ...

Publishing

Holy Emperor Constantine and the Edict of Milan

by Bishop Athanasius (Yevtich)

In 2013 Christian world celebrates 1700 years since the day when the Providence of God spoke through the holy Emperor Constantine and freedom was given to the Christian faith. Commemorating the 1700 years since the Edict of Milan of 313, Sebastian Press of the Western American Diocese of the Serbian Orthodox Church published a book by Bishop Athanasius Yevtich, Holy Emperor Constantine and the Edict of Milan. The book has 72 pages and was translated by Popadija Aleksandra Petrovich. This excellent overview of the historical circumstances that lead to the conversion of the first Christian emperor and to the publication of a document that was called "Edict of Milan", was originally published in Serbian by the Brotherhood of St. Simeon the Myrrh-gusher, Vrnjci 2013. “The Edict of Milan” is calling on civil authorities everywhere to respect the right of believers to worship freely and to express their faith publicly.

The publication of this beautiful pocket-size, full-color, English-language book, has been compiled and designed by Bishop Athanasius Yevtich, a disciple of the great twentieth-century theologian Archimandrite Justin Popovich. Bishop Athanasius' thought combines adherence to the teachings of the Church Fathers with a vibrant faith, knowledge of history, and a profound experience of Christ in the Church.

In the conclusion of the book, the author states:"The era of St. Constantine and his mother St. Helena, marks the beginning of what history refers to as Roman, Christian Empire, which was named Byzantium only in recent times in the West. In fact, this was the conception of a Christian Europe. Christian Byzantine culture had a critical effect on Europe; Europe was its heir, and then consciously forgot it. Europe inherited many Byzantine treasures, but unfortunately, also robbed and plundered many others for its own treasuries and museums – not only during the Crusades, but during colonial rule in the Byzantine lands as well. We, the Orthodox Slavs, received a great heritage of the Orthodox Christian East from Byzantium. Primarily, Christ’s Gospel, His faith and His Church, and then, among other things, the Cyrillic alphabet, too."