Архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани

Заиста посета Западно-америчкој Епархији била је предивно искуство и за о. Димитрија и мене, који смо боравили тамо скоро две недеље на позив Преосвећеног Владике Максима. Пре свега Владика Максим је био сјајан домаћин. Иако Епископ и један од најобразованијих људи у нашој Цркви, Владика је човек једноставан и приступачан и сво време смо осећали да смо на путу нас тројица монаха. Заиста велики је био благослов што сам имао прилику да поразговарам са Владиком и много тога научим.

Посета Платини је била посебна радост јер сам доста читао о блаженопочившем о. Серафиму из књиге коју је писао баш садашњи игуман о. Дамаскин, који нам је раније и био у посети у Дечанима. Прича о Јуџину Роузу, његовом обраћењу и монашком животу у планинама северне Калифорније била је велико надахнуће за све нас, посебно за мене у раним монашким годинама. О. Серафим је био истински боготражитељ који је у пустињском монаштву источне православне традиције нашао аутентичан духовни пут након својих сопствених лутања по далекоисточним верским системима и веровањима. Платина је и данас заиста благословено место. О. Дамаскин је човек велике мудрости и духовног знања, али и смирења и за време боравка у манастиру осетио сам искрену љубав и благоустројство. Није лако тој нашој браћи, православним Американцима, који нису потекли из православних породица да уђу у православни етос и монашку традицију, али код њих сам осетио заиста ону ранохришћанску ревност да смисао свог живота нађу у Христу и то у традицији за коју су они пуним срцем поверовали да аутентично чува дух апостолске вере.

U Parizu predstavljena monografija "Hrišćansko nasleđe Kosova i Metohije - istorijsko i duhovno sedište srpskog naroda"

Razgovor sa direktorom Balkanološkog instituta SANU, ambasadorom dr Dušanom T. Batakovićem

Pariz, Beograd - Posle Vašingtona i Londona i u Parizu je predstavljena knjiga "Hrišćansko nasleđe Kosova i Metohije - istorijsko i duhovno sedište srpskog naroda", koju je na engleskom jeziku nedavno objavila Eparhija zapadnoamerička Srpske pravoslavne crkve u saradnji sa Institutom za balkanske studije SANU, Episkopskim savetom SPC za Severnu i Južnu Ameriku, Bogoslovskim fakultetom Beogradskog univerziteta... Pred francuskom publikom o knjizi su govorili: episkop zapadnoamerički Maksim, stručnjak za vizantijsku umetnost Rafael Zaide, direktor edicije "Cerf" Žan Fransoa Kolosimo, bivši visoki oficir i komandant francuskih specijalnih snaga u okviru Kfora na Kosovu i Metohiji pukovnik Žak Ogar, urednik kulturne rubrike Figaro magazina Jan Kristof Bison.

.

Агенција Бета је 30. јула 2015. пренела изјаве г. Ивице Дачића, министра спољних послова у Влади Србије, о штетности и неприхватљивости евентуалног пријема лажне државе Косово у УНЕСКО. Са тим изјавама сам се упознао доста касно, тек 3. августа увече, па и свој коментар на њих дајем са закашњењем – тек 5. августа, на дан свесрпске жалости због убијања, страдања и изгона највећег дела српског народа Крајине током злогласне „Олује”. Али тема је и даље актуелна, а биће актуелна и у будућности.

Министар Дачић с пуним правом сматра да би евентуални пријем „Косова” у УНЕСКО био штетан потез, у том предлогу представникâ самопроглашене државице, подржаном, бесумње, од стране њених твораца и покровитељâ, препознаје лукаву намеру присвајања српске православне сакралне и културне баштине и позива Српску Православну Цркву и Српску академију наукâ и уметности да се укључе у дипломатску борбу наше државе за нашу баштину у Старој Србији, како се јужна покрајина вековима звала, и то у међународној терминологији, све док је Броз и његови следбеници нису преименовали, па затим нагрдили накарадном скраћеницом „Космет”.

.

God made the Saints in His Land worthy of admiration, in them He magnified all His will.
(Psalm 15/16:3)

Your Grace and Dear Brother, Bishop Maxim,

With great joy the world has received the wonderful news concerning the inclusion of the names of Bishop Mardarije of Libertyville and Archimandrite Sebastian of San Francisco and Jackson among the names of the Saints of the Orthodox Church. We glorify God for this blessing bestowed upon the Church, and in particular upon our country.

Indeed, Saints Mardarije and Sebastian were loyal disciples of Christ and shared the joy of the Holy Gospel with others in word and deed. Their very presence in the United States served as a living testament of Christian patience, hope and love, and their commitment to Christ certainly inspired people to embrace the Orthodox faith.

Епископ Николај говори нам о Михаилу Пупину

„JA САМ БИО ГОВЕДАР У БАНАТУ, ПА САМ УЗЕТ ОД СВОЈИХ ГОВЕДА ДА ЈАВЉАМ ЉУДИМА ЧУДЕСНА ДЕЛА ГОСПОДЊА У ПРИРОДИ...“

Михаило Пупин као човек, научник, родољуб и православац

Епископ г. Николај, који се сада налази у Сремским Карловцима и учествује на седницама Св. Архијерејског Синода био je добар пријатељ са пок. Михаилом Пупином. Замолили смо га због тога да нам каже штогод из својих успомена на нашег великог научника.

„Није он био само мој пријатељ него целог нашег народа и целог човечанства! казао нам je епископ г. Николај. Но шта бих вам могао рећи тако на брзу руку? Последње дело Пупиново, које ми ja дошло до руке била je књига са насловом „Роман науке“. У тој књизи Пупин описује развитак американске цивилизације од парног котла, који се подлагао дрветом до последњих електричних мотора и од коњских постиљона до поштанских авиона. Слично томе, мислим и о Пупину би се могла написати књига под насловом „Роман живота М. Пупина“, који се из сељачког орања идворског развио и уздигао до пантеона првих људи двадесетога века.

Разговор оца Стаматиса Склириса и Емира Кустурице
Разговор је вођен на Црквини у Требињу, крајем јуна 2014.

Отац Стаматис: Као што знате, Грци воле вас и ваше филмове, певају песме из ваших филмова, преведене на грчки језик. Осим тога, Грчка Архиепископија је отпочела са својом кинотеком, па једном месечно погледамо филм, и после тога отац Петар Минопетрос (који је истовремено свештеник и режисер) даје коментар (око 20-30 минута) и отпочиње разговор који траје око два сата. То је била моја идеја, коју о. Петар као стручњак остварује. У месецу новембру, ако Бог да,  биће представљен један ваш филм, и они би волели да ви присуствујете, наравно ако је могуће.
Сада мало о атмосфери у вашим филмовима. Синоћ смо били веома одушевљени и узбуђени са вашом драмом коју сте приредили. Хтео бих да Вас питам, како остварујете ту атмосферу и шта значи та атмосфера.

Кустурица: Ово што сте синоћ видели у Андрићграду, колико год је добра идеја и колико год је добро изведена,  не би било толико узбудљиво, да није у онаквом простору. Ја мислим да је главна улога у филму и позоришту време и простор. И пошто време у философији никада није одгонетнуто нити се било ко од великих философа са тим изборио, онда је та мистерија времена остала да виси као ти анђели који су нам над главом. Мислим да оно што је синоћ било важно, јесте што је наша идеја о Гаврилу Принципу, оснажила тј. постала је јача него што је била. Ми смо имали перцепцију која се мењала кроз време, само су доследни веровали да је он био јунак. Невоља са нама је у томе што смо ми долазак демократије поистоветили са пристојним понашањем, као да је демократија бонтон, па су наши људи који нису свикли, навикли да је демократија један робусан, контрадикторан систем у коме треба да очувамо не само оно што је пристојно него и оно што је наша традиција. Гаврило Принцип је легитимни наследник епске поезије, он је човек који се нашао на месту на коме Фердинанд није требао да буде. Фердинанд је дошао на место где га је по плану Чешки шофер довео а где није требало да буде. Тако да и то убиство је у ствари под великим питањем. Ја лично мислим да је оно проистекло више из ситуације, то је филмско убиство, него из идеје да неко некога убије. Више је то остала идеја да се неко убије него што се претворило у право убиство. Има Ребека Вест конструкцију тог путовања (Ребека Вест је била заљубљена у Винавера нашег песника, па нам је била наклоњена) па је то вероватно најлепши путопис који је о нама написан. У том путопису стоји да је та путања била бесмислена, иговори да га је неко наводио,  отуда је та идеја у престави да је он GPS-ом стигао на цев, заправо историјска, није само досетка. Гаврило Принцип је на врху те пирамиде нашег јунаштва, без обзира што он није јунак типа Ахила. Он није јунак који одлаже свој одлазак у бој, него се налази на месту на коме се деси парадоксалан случај из кога настаје тако важан догађај. Ја мислим да тако важни догађаји настају брижљивом припремом која траје много дуже него што ми мислимо, или што ми знамо. Уопште мислим да је тај случај убиства, тирано убиства, спој неког које био гуран у смрт и неког које по природи своје идеје био близу или дошао на место где тај није требало да буде, а дошао је, што опет није случајно. Дакле Гаврило Принцип је један од тих јунака који нису излазили изван оквира наше традиције, као што многи квази јунаци излазе, и уопште тај титаистички период је заправо био период, рекао бих,  натегнуте историје и Гаврило Принцип је претходио свему што је касније било, а онда се често то заборављало.
Морам да признам да је време социјализма пристајало на Гаврила Принципа и то је парадоксално, као што је ово време врло ћутљиво прихватило ту идеју, па се полако прилагођавало овоме што смо ми направили.
Ништа од овога не би било да није било тог амбијента и тог сликовитог простора. Идеја да су они анђели и то суђење које се завршило моторком која од стола прави крст (што је саврмени позоришни израз), ништа се то не би свидело људима, да ми пре тога нисмо направилиград, као што је случај фестивала Кустендорф, који је постао један од најзначајнијих алтернативних фестивала. Суштина је у томе што има декор у коме се дешава, тај декор је ствар, па ето и та престава је била чисто образ предукаљаном историјом са свих страна и врло је важно да је наш народ то прихватао веома здушно и да је почео да схвата да мора да се окрене ка оном извору из кога стиже.