Свијет је чудесан и неописив. Дотакнути његовом љепотом, понекад успијевамо описати један његов дјелић, с већим или мањим успјехом. Постоје ипак мјеста у овом свијету која није једноставно описати. Тако ме је одувијек чудила немоћ, с једне, и жеља, с друге стране, да опишем манастир Тврдош. Тврдош би био занимљив многима, а посебно сликарима, историчарима, археолозима, писцима.

Манастир је саграђен на мјесту гдје је ток Требишњице најмирнији и истовремено најдубљи и најснажнији. Пратећи пут од Требиња према Тврдошу, Требишњица струји кроз поље, засијецајући га попут сребрних нити под сунцем. У прољеће, храњено њеним водама, поље је зелено и јарко црвено од безброј цвјеталих булки. Безбрижни крајолик, импресиван у бистрини боја, ивиче ћутљива, камена брда, чувајући га од остатка свијета. Иза гребена, који штити манастир од сјеверних и источних вјетрова, ријека изненадно и тихо тече право према Тврдошу и бива мирна и нечујна, да би, чим прође манастир, опет текла брзо и снажно. С југа је манастир благо заштићен малим узвишењем и Требињском шумом, а са сjевера узвишеним каменим гребеном, планином, некад шумовитим Кличањем, које се органски везује за Леотар. Тако ушушкан на тврдој стијени стоји манастир Тврдош.

Јутра у манастиру Тврдош свићу реска и хладњикава. Она су право благо у току љетњих дана и жеге, кад се чује стидљиви цвркут птица, стишаног вјетра који носи ваздух пун морског јода и органских талога океана, здруженог са ароматима боровог честара и вријеска. На први звук клепала, када монаси журно устају из својих постеља и спремају се за јутарњу службу, по Tребињском пољу још има росе. Пут од Требиња ка Поповом пољу сив је и миран, као и пратиља му у вијугању, зелена као маховина, Требишњица, око које се у тај час почињу скупљати чапље, галебови и гњурци.

Хрвати то добро знају, али је тенденција хрватске историографије да минимизује или да склони податке о усташким неделима – каже Гидеон Грајф, експерт за холокауст из Тел Авива Гидеон Грајф

„Никада у животу нисам планирао да будем историчар холокауста и да 365 дана проучавам гасне коморе и начине умирања. Нисам тако замишљао живот, али прихватио сам тај посао као своју мисију” – каже у разговору за „Политику” проф. др Гидеон Грајф, главни историчар на Институту за холокауст Шем Олам у Израелу и за образовне пројекте о холокаусту у Мајамију, иначе експерт за Аушвиц.

Професор Грајф је први пут посетио Београд, а потом и Андрићград где је заједно са историчарима из света ових дана одржао више предавања о холокаусту. Указао је да је евидентно да је данас најважније добити рат против ревизионизма, јер смо сведоци да се води интензиван рат сећања.

Грајф је представио своју књигу „Плакали смо без суза”, и разговарао са редитељем Емиром Кустурицом, изразивши спремност да напише текстове за изложбу о Јасеновцу, планирану за јануар 2017. године у Њујорку.

– Све је почело од састанка са амбасадором Србије у Израелу Милутином Станојевићем и могао бих да кажем да је он сада мој велики пријатељ, а потом је уследио позив амбасадора др Љиљане Никшић из Београда за учешће на мајској Конференцији српске академске дијаспоре о Јасеновцу у Њујорку, у организацији Института за Јасеновац, где сам изабран за члана Савета. Настојаћу да у Тел Авиву угостимо изложбу о Јасеновцу, а у Вишеград ћемо довести најбоље предаваче из света и направити бисер едукативног програма о холокаусту – истиче професор.

Када је српска нација у питању, друга и последња деценија двадесетог века биле су пресудне за његову судбину. И док је на почетку века Србија била славна победница Великог рата, а Срби су били поштован народ, у последњој деценији тог века Србија је поражена и сврстана међу светске парије. У тек изашлој књизи у издању издавачке куће Клио „Деценија илузија” Мајкл Ђорђевић, један од наших најпознатијих емиграната, оснивач и председник Конгреса српског уједињења, српски Американац који је емигрирао у САД још 1956. бави се детаљно тим периодом историје који „карактеришу пропуштене прилике, закаснела деловања и погрешне одлуке”. Кад говори о дијаспори, Америци и Србији, главним актерима трагедије деведесетих, Ђорђевић се не ослања само на своје сећање и сведочења, већ и на јако богату архивску грађу, због чега се оцењује да ова књига има велики значај и са историографског становишта. О дијаспори се код нас говори мало, а историографија за њу чак има често слепу мрљу, па је ова књига јединствена и по томе што на хиљаду страница приказује политичке и друге напоре да помогне земљи матици и разоткрива све заблуде које приликом тог сусрета произилазе.

Као човек који је учествовао у готово свим покушајима дијаспоре да својим саветима и везама у Америци помогне матици у тим преломним годинама, како са ове дистанце гледате на тај период? Шта је била ваша највећа заблуда?

Ми смо чврсто веровали да ће наш интелектуални и материјални капитал помоћи да се направи један мост између Србије и дијаспоре. И то је била заблуда. У многим разговорима са опозицијом и политичарима на власти често би им се омакло да нам дају до знања да их интересују паре, а да они имају памет, да је памет у матици, а паре су у дијаспори. Веровали смо да су промене система могуће и да наше искуство у Америци, наш интелектуални потенцијал могу да помогну политичкој елити. Али брзо се испоставило да ниједан савет нису уважили.

Људе треба волети, живети вером и дати лични пример

Американац Лари Ангиер је, како сам каже, „под старе дане“ прешао у православље. Заволео је Србију и њене духовне лепоте забележио фотографијама које су своје место нашле у многим тиражним магазинима у САД, енциклопедијама и стручној литератури. Говори о „својој“ парохији, граду Џексону у Калифорнији где је прва српска Црква на тлу Америке, значајна и због Св. Себастијана Дабовића који је ту цркву осветио, а кога је недавно СПЦ прибројала Сабору светих у храму у Алхамбри, те је његов лик, први у цркви, осликао иконописац Милоје Милинковић.

Monumentalna knjiga pod naslovom Hrišćansko nasleđe Kosova i Metohije - Duhovno i kulturno središte srpskog naroda predstavlja najreprezentativnije delo o srpskom kosovsko-metohijskom nasleđu, i to na engleskom jeziku. Objavljena je ove godine s ciljem da svetu, a naročito zemljama članicama Ujedinjenih nacija i Uneska, ukaže na činjenicu da je baština na Kosovu i Metohiji - srpska.

Jedan od kourednika ove knjige, dr Dušan T. Bataković, direktor Balkanološkog instituta Srpske akademije nauke i umetnosti, u razgovoru za "Vesti" ističe da je da upravo ona odigrala važnu ulogu u odbijanju da takozvana država Kosovo postane član Uneska.

- Gde god je u svetu do sada predstavljena, označavaju je kao "srpsku tapiju na baštinu Kosova i Metohije". Knjiga je nastala po ugledu na čuvenu zbirku svedočanstava i dokumenata "Zadužbine Kosova" iz 1987. godine, iz koje su preuzeti pojedini odeljci, posebno dokumenti i svedočanstva.

Po svemu drugom, spomen-knjiga "Hrišćansko nasleđe Kosova i Metohije - Duhovno i kulturno središte srpskog naroda" zapravo je zbir dokumenata, svedočanstava, umetničke i književne baštine koji su, zajedno sa probranim naučnim studijama, srpska tapija na Kosovo i Metohiju.

Posebnu vrednost knjige čini njena dobra kompozicija prilagođena standardima zapadne, prvenstveno anglosaksonske publike, kao i do sada najobimniji likovni materijal sa mnogim retkim ili teško dostupnim reprodukcijama fresaka i ikona, u boji, uključiv i one iz porušenih kao što je Bogorodičina crkva u Mušutištu ili teško oštećenih hramova poput crkve Svetog Spasa u Prizrenu - priča Bataković.

Sagovornik "Vesti" napominje da je monumentalna, enciklopedijski bogata knjiga, na više od 1.000 strana na engleskom jeziku i sa oko 900 ilustracija, nastala zaslugom vladike Maksima Vasiljevića, glavnog urednika publikacije, koji je prikupio novčane priloge u dijaspori.

Premda su iz "Zadužbina Kosova" preuzimani pojedini odeljci, posebno dokumenti i svedočanstva, od srednjeg veka, preko dokumenata iz turske vladavine, ova nova spomen-knjiga na engleskom jeziku predstavlja širi i reprezentativniji zbir raznovrsne dokumentacije, od vladarskih povelja, crkvenih izvora, do putopisnih svedočanstava i diplomatske prepiske.

- Paralelno s tim, predočena je svetskoj javnosti i naša umetnička i književna baština koja svedoči o kontinuitetu značaja kosovske misli kao nosećeg stuba našeg nacionalnog identiteta. Uzeti zajedno, uključiv i prateće naučne studije, daju autentičnu srpsku tapiju na prebogatu duhovnu, kulturnu i istorijsku baštinu Kosova i Metohije.

Knjiga takođe donosi reprezentativne prevode naše narodne epike i umetničke poezije, posvećene Kosovu, od epskih pesama kosovskog ciklusa iz Vukovih zbirki i Njegoševog "Gorskog vijenca", do savremene poezije. Predočena su takođe i savremena tumačenja kosovskog zaveta, počevši od Ive Andrića do niza naših najuglednijih duhovnika od vladike Nikolaja do Amfilohija i Atanasija.

As an abbot of the XIV century Visoki Dečani Monastery, the first inscribed UNESCO World heritage site in Kosovo I would like to take this opportunity to elaborate the reasons of our concern regarding the possible Kosovo’s admission to UNESCO.

As Kosovo has been a spiritual center of the Serbian Orthodox Church since XIII century with important movable and immovable cultural goods (frescoes, icons, ancient books etc), our primary concern has always been to protect these holy sites and the treasures which we have inherited. It is exactly due to danger we’ve been facing in the years after the Kosovo conflict in 1999 that our UNESCO World Heritage Sites were also inscribed in the list of the World Heritage in Danger.

Regrettably, unlike other wars in Former Yugoslavia, particularly the Bosnian war, where vandalism against holy sites ceased after the end of hostilities that were much worse than in Kosovo, 150 Serbian Orthodox Churches and nearly 400 Orthodox Christian cemeteries in Kosovo have been destroyed or seriously damaged since the beginning of the UN peace mission in Kosovo in June 1999. Only in two days in March 2004, 34 of our holy sites were burned by thousands of Kosovo Albanian rioters. We had no help from then Kosovo leaders, many of whom are now on leading positions in Kosovo Government. Our only protection were international peacekeeping troops of KFOR which protected our most important shrines from destruction. My monastery, a XIV century site has been attacked with grenades four times since the end of Kosovo war and that is the reason we still remain under the KFOR protection. Frequent vandal acts, verbal provocations, biased Kosovo Albanian media writings, insulting graffiti including those praising ISIL in 2014, amid a general atmosphere of intolerance, have made it necessary for our most important sites in Kosovo still remain under a special security regime by police and International peacekeepers.

Када у истом дану, на капији или око Манастира Дечани, сретнете војника Кфора с пушком у руци, а потом се чујете или сретнете с неким страним дипломатом који вам каже да Косово треба да уђе у Унеско, како се осећате?

Чињеница да су наше светиње под посебним режимом заштите и на листи угоржених светских споменика културе, суштински је у раскораку са евентуалним статусом Косова у УНЕСКУ. Наравно, нама је заштита КФОР-а који штити наш манастир неопходна јер смо иако „под заштитом УНЕСКА“ неколико пута нападани гранатама последњих година. Мишљење неких који сматрају да ће Косово бити одговорније према заштити наших светиња ако уђе у УНЕСКО, суштински је постављено на погрешним премисама. Наравно, на Косову и Метохији има много Албанаца који те светиње не би нападали и унiштавали, али нисам до сада упознао много оних који су спремни да јавно признају да су то српске светиње, иако то добро знају. Овде је у питању озбиљан проблем њиховог схватања идентитета. Ако се идентитет гради на негирању другога неизбежно се долази у ситуацију коју смо видели у погрому 2004.године када су не појединци, већ 50.000 већином младих Албанаца уништавали хришћанску баштину наше Цркве, а истовремено говорили да су цркве њихове. Зато се албански представници се свим силама труде да покажу да су део Европе и да Албанци никада нису уништавали цркве, а посвуда видимо још рушевине храмова, раскопане гробове и поломљене крстове. Ово што се десило након рата је незабележено у историји савременог света. Имали смо и светске ратове у којима је уништено много објеката културе, на хиљаде цркава и синагога, имали смо и ратове на простору бивше Југославије, на пример у Босни и Херцеговини, где се неупоредиво више страдало, али само на Косову и Метохији након рата се наставило са рушењем српских богомоља и уништавањем гробаља, и то, нажалост, и поред међународног присуства. Ово најбоље показује какве моралне и цивилизационе препоруке Косово има за УНЕСКО, а ко је спреман да чује схватиће.

Разговор који је философ Елис Бекташ водио са Његовим преосвештенством епископом захумско-херцеговачким и приморским Григоријем

Један од најтежих злочина који се у II свјетском рату десио над српским народом у Босни и Херцеговини јесте усташки покољ житеља села Пребиловци, у првим данима августа 1941.године. Комунистичке власти, погрешно вјерујући да мукли заборав може имати снагу изљечења, нису биле склоне отварати простор говорењу о овом и о многим другим злочинима, какав је покољ Бошњака билећког краја над јамом Чавкарица. Пребиловачке жртве извађене су из јаме 1991.године и тада је направљена спомен-костурница, коју су припадници ХВО минирали већ идуће године. Ове године довршено је обнављање спомен-костурнице, те изградња Храма Васкрсења Христовог, па је обиљежавање тог догађаја одржано 8. августа. О томе и о другим темама разговарали смо са Његовим преосвештенством епископом захумско-херцеговачким и приморским Григоријем, који је зачетник идеје о изградњи храма и који је најзаслужнији за дух којим је била прожета ова церемонија.