Вељко Николић (32) доктор је медицинских наука. Средњу школу, факултет и докторске студије је завршио на Флориди, тамо добио посао као ванредни професор, али се вратио у Србију на позив државе како би учествовао у пројекту отварања прве банке матичних ћелија у оквиру Центра за матичне ћелије у Крагујевцу. Пројекат је, по његовим речима пропао, а он разочаран и без посла, поново пакује кофере за повратак у Америку.
– У Београду сам завршио прва два разреда гимназије, а онда прешао у средњу школу у Мајамију. То је државна, велика, јака школа, а ја сам успео да за годину дана завршим и трећи и четврти разред. Они имају укупно шест предмета по години, а у мојој књижици је било 24 предмета када сам дошао, онолико колико је било укупно потребно да би у Америци добио диплому средње школе – прича за „Политику” др Николић.
На питање са каквим знањем излазе ђаци из средњих школа у Америци, саговорник одговара да све зависи од тога у коју школу иду и који се предмети бирају, то јест да ли се слуша настава на основном, средњем или напредном нивоу. Каже да су за разлику од Србије, у Америци сви предмети изборни, а да од величине школе, то јест од тога у којем је граду, зависи и број предмета који могу да бирају.
Већина Американаца бира „лакши пут”, што објашњава и предрасуде остатка света о „глупој нацији”, али, уколико желите, додаје Николић, ви можете из свих предмета да одаберете најнапреднији ниво, што значи да вам се из тих предмета признаје један семестар на факултету.
– Да сам ишао на најлакшу варијанту, не бих морао да отворим књигу до краја школе, али ја сам изабрао напредне нивое и верујте, било је ситуација када сам се хватао за главу и плакао од муке. И однос наставника зависи од тога који ниво одаберете – на почетном, да тако кажем, углавном су тестови са више могућности одговора, траже само да репродукујемо научено, а на вишим има и тестова и дискусија, наставници вас мотивишу да критички размишљате – објашњава саговорник.
Он каже да у нашој школи није волео биологију, јер се учење сводило на бубање, док је у Америци толико заволео овај предмет да је на крају уписао медицину.
Његова другарица Јована Ружичић, која се такође школовала у Америци, каже да је јако тешко поредити гимназију у центру Београда са средњом школом у малом и сиромашном селу на Флориди, јер је овде од генерације која је имала 40 ђака – факултет уписало 12. На време је дипломирала само она и још један момак.
– Углавном смо радили тестове, мало је било усменог одговарања. Ја сам у Србији читав живот вукла тројку из математике, а тамо сам била малтене геније – прича Јована, која је по повратку из Америке основала групу „Повратници”.
Овако причају млади који су имали прилику да у две државе окусе школовање. Питали смо њихове професоре са каквим знањем данас деца излазе из средње школе и где је Србија у поређењу са светом?
Дугогодишњи професор на Београдском универзитету и члан Националног просветног савета др Бора Кузмановић каже да ђаци не знају онолико колико се од њих очекује, а да у поређењу са вршњацима из света најбоље сведоче ПИСА резултати који нису најбољи.
– Последњих двадесетак година на факултет нам долазе генерације које немају оно опште знање и писменост какве су имале генерације од пре 20 година. То је последица нерегуларних школских година, пропуштених часова, позиције које знање има у друштву. Попустили су и критеријуми, наставници се не држе стандарда, па сам имао студенте који су писали „социјологија” – каже др Кузмановић.
Наставници на факултету, по његовом мишљењу, успеју да „закрпе” неке рупе у знању код својих студената, али им у том послу одмаже „болоња”, јер студенти више јуре да скупе бодове него да стекну знање.
– Поклањање оцена урушава читав систем, то је тачно, али не могу у једној школи двојица наставника да држе критеријуме, а сви остали не, онда они испадају црне овце и на крају и они попусте. Мислим да ђаци у просеку знају половину онога што је зацртано у стандардима када заврше средњу школу. Ко је крив за то? Са једне стране, школски планови преамбициозно замишљени, а са друге, критеријуми у школама су катастрофални, јер је немогуће да скоро нико не понавља, а да имамо толико вуковаца – каже Бранислав Павловић, председник Синдиката образовања Србије.
Путујући професори
– Не могу сви професори да надокнаде оно што је у ђачким главама пропуштено из средње школе, јер има добрих наставника, али и оних који отаљавају посао. Најгори су они путујући професори који предају на пет факултета – каже за „Политику” др Стеван Станковић, професор емеритус београдског Географског факултета.
Иако признаје да данашње генерације мање читају, јер им је „Ана Карењина” доступна на интернету на једној страници, његово мишљење ипак одступа од онога који износи већина наставника. Мисли да је већи проблем што има много више предмета него раније и много издавача уџбеника за један предмет, па деца до факултета долазе са различитим нивоом знања, тако да добро дође припрема за пријемни испит не би ли се тај ниво изједначио.
Сандра Гуцијан
Политика, 21. 10. 2013.
