A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Миљанова унука - Стаљинова прија

Како је чојство и јунаштво утицало на Френка Лојда Рајта, најславнијег архитекту 20. века. Син Френка и Олгиване Рајт, Вес, четврти муж кћерке совјетског диктатора Светлане Алилујеве.

ИСТОРИЈА је већ била крупним словима забележила име Френка Лојда Рајта, као једног од првих оснивача модерне архитектуре, када је у његов живот ушла Олгивана (Олга Ивановна Лазаревић), унука великог војводе Марка Миљанова, која је у Талесину, у далекој Аризони, заједно са славним супругом, основала чувену Рајтову фондацију, једну од, можда, најчувенијих школа архитектуре на свету.

Из Црне Горе је отишла као седмогодишња девојчица почетком двадесетог века, када се у Америку одлазило са књажевским пасошем. Животна путања ју је из Медуна одвела у Београд, потом у Русију, а одатле у САД, где ће заувек везати своје име за име једног од најславнијих архитеката света, који ће у једној од својих књига доцније записати: „Душа и инспирација Талисина је Олгивана.“ Том реченицом Рајтов геније је хтео да ода признање својој „највећој инспирацији“ - славној унуци још славнијег црногорског војводе, јунака и писца. И та инспирација учиниће их једним од најпознатијих и најславнијих парова на свету. Касније ће се, кад многе године мину, и сама Олгивана сећати:

Опасна слава

РАЈТ је често понављао: „Никада немојте нарушити склад природе.“ Поштовао је, изнад свега, тле и земљу, камен и дрво. А успех? Успех није волео. Тачније, није волео популарност. Иако је био тридесет година старији од мене, имао је обичај да каже: „Пази, мајко, ми постајемо популарни и славни у свету, а то је веома опасно.“ И ја се слажем с њим. Тамо где почиње слава, ту обично престаје рад.

Када је 23. октобра 1971. на Медуну, поводом седамдесете годишњице од смрти Марка Миљанова, отворен музеј овог великог црногорског војводе и писца, свечаном чину отварања присуствовала је, поред многобројних уметника и других званица, и Олгивана Рајт. Повукло ју је носталгично сећање на свог великог претка, чије је капитално дело „Примјери чојства и јунаштва“ често знала да чита и пред својим студентима, не могавши у тим часовима да задржи сузе, па је плач често прелазио и на њене ученике.

Они који су тада с њом разговарали, сећају се да је у њеном говору било нечега од оног „тврдог црногорског акцента“, помешаног с емоцијама и давно заборављеним језичким облицима и речима.

- Долазила сам ја и пре неколико година у Црну Гору - објашњавала је Олгивана. - Све бјеше запушћено у Медун. Забоље ме срце е виђох да се људи не сјећају Марка Миљанова, не чувају му дом и успомену. Ово је сад другојаче. Око мене су љуђи, а из њиховија очи видим велико поштовање према дјелу мога ђеда. Ту су гусле, па пјесма. Цијела прошлост црногорског народа и његова будућност сретоше се пред моје очи...

Гости из Аризоне оценили су Музеј Марка Миљанова највишом оценом, истичући да по њиховом мишљењу спада међу неколико најзанимљивијих у свету.

Олгивана више никада није дошла у Црну Гору, на свој Медун. Ипак, до краја живота 1985. године, није престала да мисли на завичај.

Остала су сећања на њу и њену узбудљиву мисији коју је почела као студенткиња чувеног мистика Гурчијева, с којим је у време револуције побегла из Русије у Иран и Турску, а после преко Париза у Америку. А духовне видике проширила је пошто је 1924. године на балетској представи у чикашком театру упознала најславнијег архитекту двадесетог века Френка Лојда Рајта, који је први у грађевинарству употребио армирани бетон и омогућио прави револуционарни узлет у небо облакодера и джиновских грађевина какве су раније биле апсолутно незамисливе.

Право чудо

ТО је чудо, то је чудо - узвикнула је неколико пута Стаљинова кћерка Светлана Алилујева одмах пошто се венчала са архитектом Вилијамом Веслијем Питерсом, званим Вес.

- То је пут судбине. Све се догодило на чудан начин - поновила је малобројним новинарима који су на време стигли на конференцију за новинаре, одржану после свадбене церемоније у Телесину, седишту најславније архитектонске школе на свету, коју је основао Френк Лојд Рајт.

Црвенећи, кршећи руке, уздишући и бацајући молећиве погледе према човеку за кога се управо удала, покушавала је да савлада своју већ чувену бојажљивост и против воље одговарала на питање представника штампе.

- Моја деца? - рекла је спуштајући поглед. - Када сам решила да одем, знала сам да их можда више никада нећу видети. Ипак, овај мој велики бол надокнађен је тиме што сам овде нашла нову породицу и једног изванредног човека. Осећала сам се као код куће још од првог дана боравка у Телесину. А затим, Вес и ја се надамо да ћемо имати своју децу. Наравно, то је у Божјим рукама. Мирис пустиње и сунце Аризоне подсећају ме помало на Црно море. Можда сам се и због тога овде одмах осећала добро.

- Још од почетка био сам дирнут храброшћу и осећајношћу ове жене - објашњавао је архитекта. - Упознати је и заволети је, било је једно те исто. Венчање је дошло као логична последица.

Тако је говорио нови Светланин муж. Четврти. Први је био Григорије Морозов (1945), други Јуриј Жданов (1947), трећи Иван Свандзе (1956).

На празник, у Телесину је приређен пријем за 150 званица. Ту је био и Бил Клоуз, директор локалне телевизијске станице. И нико није препознао Светлану Стаљин, мада није носила црне наочаре, нити је променила фризуру.

- Да тај идиот нисам био ја, него неки од мојих новинара, одмах бих га отпустио - каже Клоуз, гризући нокте од беса због пропуштене репортаже. - Једина утеха ми је то што је ни други нису приметили.

Тек следеће недеље су Светлана и Питерс решили да упознају Олгивану Рајт са својим намерама. Кажу да је она готово заплакала од радости.

КО ЈЕ БИЛА ОЛГА ИВАНОВА ЛАЗОВИЋ ИЛИ ОЛГИВАНА ЛОЈД РАЈТ
ПРАВА ПАРТНЕРКА ЗА ГЕНИЈА

ИЗА сваког успешног мушкарца, стоји успешна жена. А Олгивана Лојд Рајт управо је имала велику улогу у животу Френка Лојда Рајта, најбољег архитекте свих времена.

Рођена у Црној Гори 1898. године, унука српског народног книжевника и војсковође Марка Миљанова, Олгивана (Олга Ивановна Лазовић) је у великој мери помогла свом мужу да оствари своја чувена архитектонска дела. Била је писац, плесачица, композитор, филозоф, учитељица, али и животни партнер генија од 1924, па све до смрти славног архитекте 1959. године.

Као млада школовала се у Русији, где је била ученица и грчко-јерменског филозофа Гурдијева. Рани брак са десет година старијим архитектом није трајао дуго, али је из њега Олгивана добила ћерку Светлану (погинула 1946. године у саобраћајној несрећи). После доласка комуниста на власт у Русији, Олгивана Лојд Рајт одлази у Турску, Француску и на крају у Сједињене Државе. Тамо је 1924. године упознала Френка Лојда Рајта. Како је њихова заједничка ћерка Јована касније причала америчким медијима, била је то љубав на први поглед. Амерички архитекта, овај сусрет је објаснио речима „као да смо били два снажна магнета, која се привлаче“.

С обзиром на то да су обоје званично још били у несрећним браковима, нису одмах могли да се венчају. Ипак, то их није спречило да започну заједнички живот у Висконсину, што је, испоставиће се, био пресудан моменат у Френковој каријери.

Велика љубав и складна веза са Српкињом, најбољем светском архитекти донели су нове и иновативне идеје, које су у светској архитектури оставили неизбрисив траг.

У почетку није било лако, јер су обоје већи део енергије потрошили на покушаје да се „ишчупају“ из старих и заснују своју брачну заједницу. То им је пошло за руком тек 1928. године.

Такође, уследила је и економска депресија с краја двадесетих година прошлог века, што је знатно зауставило градњу широм Сједињених Држава. Брачни пар Лојд Рајт није дозволио да беспарица утиче на квалитет њихових живота. Отворили су школу за архитекте, која је на дуже стазе, имала велики значај у едукацији великих америчких градитеља.

После кризе, Френк је у можда и најсрећнијем периоду свог живота са Олгиваном, пројектовао неке од најчувенијих зграда. У то време је до изражаја долазила и креативност стасите Српкиње, која је писала књиге, колумне у новинама, компоновала песме и плесне драме...

Изненада Френкова смрт 9. априла 1959. године веома је погодила Олгивану. Ипак, Олгивана је губитак поднела као прави војник, што је касније потврдио и њен вишегодишњи пријатељ и психијатар Джо Рурк. Као власник и председник архитектонске фирме и школе, Олгивана је допринела изградњи још много зграда.

Олгивана Лојд Рајт је преминула 1985. године (у 88. години ) у једној болници у Аризони.

Извор: Новости


SA

 

People Directory

Bishop Mitrofan (Kodić)

(1987–2016; 2016–)

Bishop Mitrofan Kodić, nee Radovan, was born on 4 August, 1951, in the village Ljuša, Šipovo, Bosnia, Yugoslavia. Radovan completed his elementary studies in 1966. He went to study further at the seminary in the Krka monastery in Croatia, Yugoslavia. At the same time, he entered the brotherhood of the monastery. In 1970, Radovan was tonsured to be a monk, and he was given the name Mitrofan on the eve of the Feast of the Entrance of the Most Holy Mother of God into the Temple (3 December/20 November). He was ordained to the Holy Diaconate by Bishop Stefan (Boca) of Žiča. In 1971, the Hierodeacon Mitrofan (Kodić) graduated from the seminary of the Krka Monastery, while on 6 January, 1974, he was ordained to the holy priesthood in the monastery by Bishop Stefan (Boca).

In 1975, the Hieromonk Mitrofan entered the Faculty of Theology in Bucharest, Romania. He completed his studies, and he graduated in 1977. He then returned to the Krka monastery. There, he was assigned to be a “trainee” (supplent) in the Seminary of the Three Holy Hierarchs in the Krka Monastery. In 1987, the Hieromonk Mitrofan was assigned to serve as the rector of the seminary.

Read more ...

Publishing

Савремени еклисиолошки подсетник о Дијаспори

Историја и анализа тзв. „Америчког раскола“ (1963-1992) и предлози за његово превазилажење

Епископ Атанасије (Јевтић)

У издању Севастијан преса из Лос Анђелеса и Братства Св. Симона Мироточивог из Врњачке Бање, недавно је изашла нова књига Атанасија (Јевтића), умировљеног Владике херцеговачког, Савремени еклисиолошки подсетник о Дијаспори - Историја и анализа тзв. „Америчког раскола“ (1963-1992) и предлози за његово превазилажење.

Текст ове књиге је написан сада већ далеке 1990.године, и до данас био необјављен будући да је само за Синодске Оце Архијереје био намењен ради превазилажења тзв. „Америчког раскола“. Данас, када је тај српски раскол литургијски и административно превазиђен, сасвим је разумљиво и пожељно било да се овај текст предочи јавности.

На молбу Светог Архијерејског Синода, ондашњи јеромонах Атанасије је сва питања везана за болни раскол у српској дијаспори ставио под светлост православне Еклисиологије и Предања, што је био једини начин за њихово суочавање како би се дошло што ближе до зацељивања раскола. Читалац ће приметити како је он савесно и непристрасно проанализирао цело питање раскола и дао целисходне икономијске предлоге за његово решење. Ова књига је резултат његовог савесног христољубивог и црквољубивог рада.

Конкретан резултат Атанасијевог еклисиолошког предлога била је обнова евхаристијског општења и помирења које је постигнуто на празник Сретења Господњег, 15. фебруара 1992. године у Саборној Цркви у Београду, када су Српски Патријарх Павле и чланови Светог Архијерејског Сабора служили са Митрополитом Иринејем (Ковачевићем), дотадашњим епископом у расколу. Коначно, 21. маја 2009. године, Свети Архијерејски Сабор је донео одлуку и о коначном административном јединству Српске Цркве у Северној и Јужној Америци.

Истовремено, ова књига осветљава битно питање Дијаспоре. Дијаспора је пред Православну Цркву поставила два битна проблема: питање провере исправности нашег схватања Цркве, оног које се у последњим вековима код многих од нас усталило, и питање мисије Цркве у свету.

Књига је изашла са благословом Епископа новограчаничког и средњезападноамеричког Лонгина и Епископа западноамеричког Максима.

Књигу можете наручити по цени од $15 код:
Western American Diocese
1621 West Garvey Avenue Alhambra CA, 91803
847 571-3600, 626 289 9061, 626 284 1484 (fax), Email: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Visit our online store at http://westsrbdio.org/en/sebastian-press/sebastian-press-publications


Contemporary Ecclesiological Reminderon the Diaspora:
History and analysis of so called “American schism” (1963-1992) and recommendations for its overcoming

by Bishop Athanasius (Yevtich)

Recently, a new book by Athanasius (Yevtich), retired Bishop of Herzegovina, was published in Serbian by Sebastian Press of Los Angeles in cooperation with St. Simeon the Myrrh-streaming of Vrnjacka Banja.

This book was written in a now already distant year of 1990. This is its first publishing since the original intent was to have it available only for the hierarchs of the Holy Synod for the purpose of overcoming the so-called “American schism” within the Serbian diaspora. Presently, as the Serbian schism has been liturgically and administratively vanquished, it is understandable and desirable to have this valuable research available to the public.

At the request of the Holy Synod, back then hieromonk Atanasije acceded to collect all relevant documents in reference to painful schism in Serbian Diaspora, placing them in the light of Orthodox Ecclesiology and Holy Tradition, which was the only way to face it properly and bring it closer to healing.The readers will notice how Bishop Atanasije analyzed responsibly, and impartially the whole question of schism, and at the same time provided comprehensive, integral and thorough ecclesial economy, recomendations for solutions.This book is the result of his Christ-loving and Church-loving labor.

A tangible result of Atanasije's ecclesiological recommendation was the Eucharistic renewal, communion, and reconciliation which was established on the Feast of the Meeting of the Lord in the Temple, February 15, 1992. At the Cathedral in Belgrade, His Holiness Patriarch Paul and hierarchs of the Holy Episcopal Assembly celebrated for the first time together since the schism, with Metropolitan Iriney (Kovacevic), up until then, schismatic bishop in Diaspora.Finally, on May 21, 2009, the Holy Assembly made a decission about conclusive administrative unity of the Serbian Orthodox Church in North and South America.

In the same time this book reveals crucial question regarding Diaspora, because ecclesial organization of the Orthodox Church abroad presents itself with at least two problems: a) a check-up of our interpretation and comprehension of the Church, especifically of the last couple of centuries existing convictions, and b) a question of the Church mission in the World.

This book is published with the blessings of His Grace, Bishop Longin of New Gracanica - Midwestern America, and His Grace, Bishop Maxim of Western American Diocese, of the Serbian Orthodox Church for North and South America.

Price $15

Call us today with your order!
Western American Diocese
1621West Garvey Avenue Alhambra CA, 91803
847 571-3600, 626 289 9061, 626 284 1484 (fax), Email: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Visit our online store at http://westsrbdio.org/en/sebastian-press/sebastian-press-publications