Концерт једног од најславнијих виолиниста данашњице, Максима Венгерова, одржан на Коларцу остаће запамћен као један од звезданих тренутака београдске сцене класичне музике, јер се током скоро три сата одвијала размена најпозитивнијих емоција између уметника и препуне сале, која га је дочекала и испратила овацијама.
.Аплауз и три биса која су уследила, после сјајно изведеног предвиђеног програма, у коме је у другом делу дошло да мале измене, продужили су дружење Венгерова и његових поштовалаца за скоро сат времена. На крају се могло видети и осетити да су подједнако били задовољни и брилијантни музичар и слушаоци, којима се одужио на најлепши начин за наклоност којом су га дочекали и обасипали током концерта и испратили.
Присности која се осећала у сали допринели су млади музичари из Школе за музичке таленте из Ћуприје, којима је, уз сагласност маестра Венгерова, дозвољено да седе на позорници, пошто су све карте биле одавно распродате.
Музичар који је солистичку каријеру виолинисте започео у петој години, који је обасут највећим наградама и признањима и који се већ дуже време успешно бави дириговањем, показао је да је упркос повреди која га је неко време одвојила од виолине сачувао виртуозност оплеменивши је дубоком контемплацијом и сензибилитетом што се најбоље могло осетити код извођења пијанисима какви се ретко могу чути.
Концерт је започео Чаконом из партите број 2 у D-молу за соло виолину Јохана Себастијана Баха, а затим је уз брилијантну клавирску пратњу Рустема Сајткулова, интернационално признатог пијанисте, извео Сонату за клавир и виолину број 9 у А-дуру опус 47 Лудвига ван Бетовена.
У другом делу концерта Венгеров је одсвирао Сонату у А-дуру опус 162, Д 547 Франца Шубера, а затим је, уместо најављене композиције Камија Сен Санса извео три композиције Петра Иљича Чајковског.
Следили су бисови и веома расположени Венгеров се, током прва два, "поиграо" са мађарским играма Јоханеса Брамса. Пошто је публика била упорна, чак и када се Венгеров, на српском, захвалио и рекао "довиђења", поново је изнео виолину и одсвирао прелепу мелодију Жила Маснеа из опере "Tаис".
Публика се тако утишала да је маестро завршио своје музицирање пијанисимом који зауставља дах.
From TANJUG
Венгеров поново пред Београђанима
У Београду је поново наступио виолиниста Максим Венгеров. Уз пратњу пијанисте Рустема Сајткулова он је после четири године паузе, одржао концерт у Коларцу.
Харизматични виолиниста Максим Венгеров, након четири године паузирања због повреде рамена, поново је на концертној сцени са својом виолином. Пред београдском публиком, са пијанистом Рустемом Сајткуловим одржао је концерт у оквиру циклуса концерата Великани музичке сцене, који организује Коларчева задужбина.
У тренутку када се налазио на врхунцу каријере и када је његов распоред био испуњен годинама унапред, све је стало. Повреда рамена, удаљила га је са концертних подијума. Многи су са жаљењем констатовали да је то крај једне фантастичне каријере. После четри године Максим Венгеров тврди да је то заправо био Божји благослов.
"Понекад нам Бог да времена да напунимо батерије и мислим да ми је то било потребно. Током четири године колико се нисам појављивао на сцени као виолиниста савладао сам другу професију дириговање. Сад кад сам се поново вратио виолини осећам се подмлађено. Осећам се као нова особа, као нови музичар", каже Венгеров.
А тај нови-стари музичар који од најранијег детињства вежба по седам сати дневно, непрестано истражује и учи.
Поред виолине свира и виолу, барокну виолину, диригује, свира класику, џез и рок музику, радио као професор на Краљевској академији у Лондону, држи мајсторске курсеве и делује као амбасадор УНИЦЕФ-а. Али, како истиче то је само пола његовог живота, јер је срећно ожењен има "дивну жену и 11-месечно дете."
Посебно је везан за Београд и Србију.
"Долазио сам у Београд у тешким, несрећним али и срећним тренуцима и то ми значи толико да увек желим поново да дођем. Врло сам сентименталан у вези са Београдом", каже Максим Венгеров.
Концерт на Коларцу пратили су и најбољи ученици Школе за музичке таленте у Ћуприји. И за њих и за публику на Коларцу, био је то Максим Венгеров у новој мисији која доноси музику, светлост, наду и лепоту.
From RTS
Нови концепт Максима Венгерова
Прави празник музике у сали Коларчеве задужбине, атмосфера која се памти само када гостују највећи уметници. Није било довољно места у сали за све заинтересоване посетиоце, иако су организатори додали столице и на сцени, па је Венгеров био са свих страна окружен публиком. Много младих, од којих многи са инструментом у рукама, стајало је током целог концерта.
Венгеров нас је изненадио утолико што је његов феноменални егзибиционизам заменио сасвим другачијим приступом музици и свирању.
Био је и остао један од највећих виолиниста данашњице, за многе први. Међутим, умео је да претера у виртуозитету, приликом избора дела на програму бирао је она која омогућавају бравурозе сваке врсте доказујући невероватне способности виолинисте препознате у раном детињству када је и важио за „чудо од детета“.
Његов врхунски виолинизам данас се вратио основним музичким вредностима. То је најпре приказао у култној Баховој Чакони у де-молу из Партите за виолину соло.
Ништа није додавао, ништа компликовао и умишљао, само је следио филозофију Бахове музике на спонтан, једноставан, транспарентан начин. Из Чаконе је извирала чиста музика. Никаквих грубости, истицања гласова, извлачења чега нема. Била је то чиста лепота у функцији Баха.
После Бахове Чаконе, у класично конципираном програму, уследиле су две велике сонате, Бетовенова бр. 9 у А-дуру, оп. 47 и Шубертова у А-дуру оп. 162.
Нови квалитет наступа Максима Венгерова видимо и у промени клавирског сарадника. Овога пута био је то веома сериозни уметник Рустем Сајткулов који је од првих тактова Бетовенове сонате показао ретку особину сјајног солисте који уме да слуша, прати и гради концепцију дела заједно са виолинистом.
Колико боја, динамичких нијанси, са лакоћом изведених пасажа! Бетовенова соната заиста је и звучала онако како је написана и замишљена – „за клавир и виолину”.
У великим цикличним формама Венгеров је пре свега показао снажну индивидуалност и способност спровођења једне главне идеје од почетка до краја дела. Узбудљиви први став Бетовенове сонате подигао је адреналин и после варијација у другом ставу, у невероватном темпу и енергетском набоју завршио финални Престо целог циклуса.
Шубертова соната у А-дуру, другачије физиономије, у своја четири става у рукама Венгерова прозвучала је у контрастима делова и ставова носећи лепоту мелодике као примарни музички елемент, уз спонтаност и топлину.
Црте меланхолије, сете и словенске душе донела су Три комада Чајковског, као и низ минијатура свираних одушевљеној публици „на бис“, од Брамсових Мађарских игара до завршне Гуноове Медитације, како је сам уметник рекао на српском језику „за до виђења у дивној земљи, граду и изузетном Коларцу“, свакако и он одушевљен пријемом.
Свако време доноси своје звезде, наше је изнедрило низ сјајних виолиниста.
Бранка Радовић
ПОЛИТИКА, 18. 11. 2012.
