Сви кандидати за америчког председника своје идеје су представили путем графичког дизајна. Обама је имао слово О и у њему поједностављени пејзаж, који је представљао хоризонт. То је било веома успешно решење и људима је уливало наду – каже за наш лист Звездана Стојмировић, која је недавно у СКЦ-у на Новом Београду одржала предавање о графичком дизајну. Завршила је сликарство у Њујорку и мастер из графичког дизајна у Балтимору, где данас предаје на академији MICA. Са Хелен Армстронг написала је књигу „Учествуј! Радити дизајн са корисничким садржајем”. Рођена је у Пекингу, живела у Судану, а од 1984. настањена је у САД.
– Џеб Буш је користио само име и узвичник „Џеб!”, зато што није хтео асоцијацију на тату или брата Буша, али тај знак није имао продубљеност нити слику будућности као Обамино О. Хилари Клинтон имала је пречку у слову X, у облику стрелице, у смислу „Хилари вас води у будућност”, а Сандерс се одлучио за надимак Берни који звучи присно, мислећи да му не треба никаква фора или узвичник као Бушу – каже Звездана Стојмировић, додајући да је Трамп хтео „мачо презентацију”, са свим великим словима и мотом „учинимо Америку поново моћном”.
– Великан дизајна Мирко Илић издао је књигу „Дизајн опозиције” где је пратио изражавање опозиционих покрета у Америци и Европи кроз дизајн. Наш „Отпор” је имао песницу – подсећа наша саговорница.
Поменимо да се Звездана Стојмировић у њујоршком Витни музеју бавила мултимедијалним радовима заснованим на политичким дешавањима у Србији. У изложби „Виђење кроз српске очи”, што је био наслов у „Њујорк тајмсу” 1994. направила је од дрвених панела кућу, обложену страницама ових новина. Наспрам њих били су исечци писама које је добијала од свог оца, дипломате Милутина Рогића, написана истог датума као амерички чланци. Био је то младалачи крик због страдања њене земље...
Радила је и као графички дизајнер у дечјем музеју на Лонг Ајленду, осмишљавала интерактивне изложбе са експонатима приказаним кроз илустрације, налик огромној просторној сликовници. Била је и део студија „Биро” и њихове кампање за УН, с циљем подизања свести угроженог становништва, попут плаката о писмености девојчица и значаја школства, а у Центру за урбану средину смишљала је еколошке радионице за децу која би кроз грађење модела свог комшилука учила о утицају који могу сутра да имају као грађани.
Данас се, каже, најпопуларнији вид дизајна тиче мобилних апликација.
– У новинарству се гледа како ће дизајн допринети новом
систему читања преко екрана и телефона. То је ново бојно поље типографије. „Њујорк тајмс” је сила за дизајн и занимљиво је како они постижу прегледност, навигацију, како дочарају да је нешто недељно издање, а да је унутар тих истих новина, да човек може да укапира шта има пред собом – каже професорка која је смишљала илустрације и за „Њујорк тајмс”.
Посебно нам помиње да је све важнија веза науке и дизајна, где се научницима сугерише како да визуелно боље представе своје идеје.
– Помагала сам лекарима да графички прикажу мреже молекула. Кад ставимо тање линије и облике, одједном и њима то значи. У том погледу сарађујемо са медицинским факултетом „Џонс Хопкинс”.
У својој књизи писала је о демократизацији дизајна, о томе да савремени човек жели да буде укључен у процес стварања нечега што намерава да купи, а помиње и све већу примену ове уметничке гране.
– Утисак ми оставља канадски дизајнер Брус Мао који размишља о тзв. одрживом дизајну. Он у „Кока коли” ради рециклажу лименки и флаша. Осмислио је црвену столицу од рециклиране амбалаже и то је покушај корпоративног система да дође до смислених промена.
Помиње и нову гарду „дизајнера миленијумаца” и издваја Џесику Волш која са Стефаном Сагмајстером ради на „проширењу дизајна”.
– Пошто нису имали романтичну везу, радили су експеримент „40 дана забављања”. Као што нова генерација све документује о себи на интернету – писали су шта им се дешавало и тако је настао блог који су њихове колеге илустровале, а потом и књига. Свиђа ми се и рад Џесике Хич, као добар пример преноса традиционалних вредности цртања слова у савремени свет.
Звездана Стојмировић пише књигу о основама дизајна за 21. век.
Желела је да на Балкан доведе америчке студенте да виде како се нове земље артикулишу на графички начин и да пореде производњу фонтова. Али било је небезбедно време и замисао није заживела. Била би пресрећна, каже, уколико би јој се указала прилика да бар годину дана ради у Београду.
Извор: Политика
