A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Напред у отаџбину!

"Tреба дрско продирати, без починка до крајњих граница могућности, људске и коњске снаге." Тако је гласило наређење Врховне команде на Солунском фронту за 15. септембар 1918. године – дан који ће ући у српску историју.

Удар са Солунског фронта савезници су почели темељно да припремају од јуна 1918. године. Нови главнокомандујући, генерал Франше д'Епере, прихватио је предлог српске Врховне команде за општу офанзиву и пробој на сектору српског фронта.

Овоме је претходило саветовање Д'Епереа са регентом Александром и српским генералима 29. и 30. јуна. Тада је одлучено да Срби покушају пробој на сектору Добро Поље – Ветерник – Козјак. "Даћемо вам све што вам треба и својски ћемо вас помоћи", обећао је главнокомандујући. Припреме су трајале више од два месеца, а поред дотура хране и ратног материјала, прављени су путеви, па чак и аеродром.

На линији фронта Централне силе имале су око 626.000 војника, 1.400 топова и 80 авиона. Наспрам је било 185.000 француских, 140.000 српских (од тога 20.000 добровољаца), 135.000 грчких, 120.000 британских и 42.000 италијанских војника.

Топова је било 1.800 и 200 авиона. Дакле, укупно 625.000 људи, уз премоћ у артиљерији и авионима. Начелник штаба српске Врховне команде био је војвода Живојин Мишић, командант Прве армије генерал Петар Бојовић, командант Друге армије војвода Степа Степановић.

У наредби генерала Франше д'Епереа стајало је да артиљеријска припрема на целом фронту почне 14. септембра, да пешадијски напад Срба крене 15. септембра, а Француза 24. септембра.

Српска Врховна команда, свесна тренутка, наредила је: "Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом; од брзине продирања зависи цео успех офанзиве /.../ треба дрско продирати, без починка до крајњих граница могућности, људске и коњске снаге /.../ Са непоколебљивом вољом и надом у Бога, јунаци, напред у Отаџбину!"

У заказани дан и час, 14. септембра у зору отпочела је ураганска ватра из свих савезничких топова на фронту од Охридског језера до Егејског мора. Та артиљеријска припрема, као и дејства авијације, трајала су цео дан и ноћ, а 15. септембра у 5.30 часова, почео је пешадијски напад српске Друге армије.

Бугарски отпор био је јак, местимично је долазило до борби на бајонет. Ипак, снажним дејствима Шумадијске, Тимочке и Југословенске дивизији пробијен је главни непријатељски део фронта Ветерник – Добро Поље. У току ноћи 15/16. Дунавска и Дринска дивизија заузеле су важан положај Соко.

Другог дана, 16. септембра, настављене су борбе. На потезу су биле Тимочка и Југословенска дивизија. После борби дугих 16 часова, Југословенска дивизија је освојила Козјак, чиме је омогућено продирање у Тиквешку котлину.

И трећег дана српске дивизије су наставиле успешне операције. Резултат на крају трећег дана био је: у непријатељском фронту направљена је бреша широка 30 и дубока 15 километара. Ово је постигнуто у садејству са француском тешком артиљеријом, авијацијом и француском 122. дивизијом.

Осамнаестог септембра британско-грчке трупе напале су непријатељске положаје код Дојранског језера. И поред почетног успеха, нису померили Бугаре, а имали су око 7.000 избачених из строја. Овај неуспех умало није проузроковао одлуку о обустављању савезничке офанзиве. На Србима је била одлука. Српска Врховна команда је одлучила да настави напад. У наредна три дана српске армије су се спустиле са планина и извршиле продор у долину Вардара.

Непријатељ је потиснут са положаја од Битоља до Дојрана. На фронт су изашли бугарски краљ Фердинанд I и престолонаследник Борис, не би ли зауставили пад морала и напуштање положаја.

У наредним данима обе српске армије наставиле су са потискивањем непријатеља, а крајњи исход било је овладавање долином Вардара. На овом успеху генерал Франше д'Епере честитао је српској Врховној команди. Команда је указом од 26. септембра промовисала Петра Бојовића у чин војводе.

Немоћ бугарске војске да стане на пут српској навали приморала је краља Фердинанда I да тражи помоћ од немачког цара Вилхелма II. У Немачкој су сматрали да би било целисходно да се образује нова линија одбране код Ниша, чиме би се заштитила стара Србија и спречио продор у Бугарску.

Овај немачки план је пропао пошто су обе српске армије, заједно са све активнијим савезничким јединицама, истерале бугарске трупе из Македоније.

Француска коњичка бригада 29. септембра ушла је у Скопље. Тог дана су делегати бугарске владе преговарали са Франше д'Епереом о примирју и у ноћи 29/30. септембра потписали су капитулацију. Бугарска држава стављена је под контролу сила Антанте.

Из књиге "Србија у Великом рату" др Божице Младеновић. Ауторка је редовни професор на Департману за историју Филозофског факултета у Нишу.


SA

 

People Directory

Andrei Simic

Education:

  • Ph.D. Social Anthropology, University of California, Berkeley, 1970

Academic Employment:

  • Professor of Anthropology, University of Southern California, 1991

Description of Research:
Summary Statement of Research Interests

  • Professor Simic studies the ethnography of Europe, with a focus on the Balkans and Eastern Europe. His research centers on ethnicity, nationalism, and post-Communist society with particular emphasis on former Yugoslavia. His other specialties include the study of American ethnic groups, cross-cultural gerontology, and visual anthropology.

Research Keywords

  • Balkans and Eastern Europe, Ethnicity, Nationalism, Post-Communist Society, Cross-cultural Gerontology, Visual Anthropology
.
Read more ...

Publishing

The Presence of Transcendence

Essays on Facing the Other through Holiness, History and Text

by Bogoljub Sijakovic

The essays collected in this book venture into various domains of philosophy, such as ontology and epistemology, anthropology and ethics, philosophy of history and history of philosophy, philosophy of religion and theory of the mystical, poetics and hermeneutics. The problems here thematized, which are brought to us primarily by the tradition of Hellenism and Christianity as well as life itself, are both traditional and contemporary: self-knowledge and knowledge of God, transcendence and paradoxy, theodicy and anthropodicy, sacrifice, violence, holiness, responsibility, decision-making, evil, guilt, repentance, forgiveness, memory, as well as: wisdom, suffering, good, the other, freedom, fate, history, the Balkans, war, rationality, and also: reading, dialogue, poetry, metaphysic of light.