A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Џон Фротингам и Јелена Лозанић

Џон Фротингам

Џон Фротингам (John Frothingham, Бруклин, 1879 — 1935) био је амерички правник, индустријалац, савременик и учесник Великог рата и велики љубитељ музике преко које дознао за судбини словенских народа у рату, коме је помогао прикупљањем деце – ратне сирочади и оснивањам четири Американска васпитна дома за ратну сирочад и напуштену децу. Носилац је Карађорђеве звезде са мачевима и Краљевског ордена Белог орла.

Рођен је у Бруклину, у богатој и угледној породици из које потиче и један од највећих америчких сликара Џејмс Фротингам. Завршио је француски језик, свирао клавир и бавио се компоновањем. После дипломирања, музика га је одвоела у Беч, Минхен и Праг са циљем да усаврши технику свирања.

Са Србима, чији ће велики добротвор постати у Великом рату, дошао је у контакт преко исељеничких друштава која су свирала балканску етно музику у САД. Као заљубљеника балканске музике, несрећа Србије у Великом рату, у лето 1914. године погодила га је толико да је у више наврата донирао медицински материјал и новац за ратом захваћену земљу.

Када је Јелена Лозанић 1915. у име Црвеног крста Србије отпутовала у Америку, Фротингам се упознаје с њом, а преко ње и са Михајлом Пупином и јеромонахом Николајем Велимировићем. Тада почиње ихов заједнички рад, који ће трајаће више од две деценије.

Када се између Јелене и Џона развила љубав, они су ту љубав 1921. године озваничили пред олтаром руске цркве у Њујорку, и рођењем девојчица Ана.

Породица Лозанић-Фротингам је до 1935. године живела на југу Француске, одакле је све време помагала деци у Србији.

Преминуо је 1935. године а сахрањен је на гробљу у Бијарицу у Француској. Годину дана касније 1936, образован је Одбор у Скопљу од највиђенијих представника Јужне Србије који је имао задатак да прикупи прилоге за венац и споменик Џону Фротингаму, добротвору и пријатељу Српског народа из времена Великог рата.

„У октобру 1937. делегација на челу са Даринком Грујић положила је венац на Фротингамов гроб. Урађен у дуборезу, венац је био висок 3 и широк 2,5 метра. У средини венца израђен је лик Фротингама, уоквирен ловоровим листовима на којима су исписана имена друштава, организација и установа које је Фротингам стално или повремено помагао од почетка Великог рата до своје смрти. Венац је био рад скопских уметника и представљао је ремек-дело."

Дело

Са својом сестром и ујацима 1914. године, када је чуо о судбини Србије у Великом рату, потражио је начин како да помогне. Фротингам је најпре донирао је 10 хиљада долара што је био само почетак његовог рада на помоћи Србији и њеном народу. Потом је у новембру 1914. године послао читаву једну болницу за Београд, са опремом и особљем од укупно десет лекара и помоћника. Вредност болнице са свим пратећим материјалом износила је око 200 хиљада тадашњих долара.

Такође је у Србији основао и до краја постојања финансирао два дома за српску ратну сирочад:
- Први дом, је био Српско-амерички дом, који је са огромном преданошћу и залагањем водила Даринка, позната као мама Грујић. Дом је прошао цео ратни пут од Београда, преко Битоља, Солуна, Атине, Нице, поново Београда и на крају Сремске Каменице где је постојао док и последњи питомац није ишколован и отиснут у живот.
- Други дом, је био Дом у Врању смештен у две новоизграђене двоспратне зграде за смештај ратне сирочади (кроз који је прошло око 600 питомац) и треће за пријем гостију.

Извор: Википедија


Јелена Лозанић

Јелена Лозанић Фротингхам (Београд, 12. март 1885 — 6. фебруар 1972) била је секретар Српског женског народног савеза, велики борац за права жена, болничарка у Балканском рата, члан Кола српских сестара и представница Црвеног крста Краљевине Србије за време Првог светског рата у Америци.

Родила се у породици Лозанић, од оца Симе и мајке Станке, рођена Пачић, пореклом из породице Вучић-Перишић, великих хуманитарац. Њен отац Сима Лозанић (1847–1935) био је хемичар, професор Велике школе, први ректор Београдског универзитета, члан Српског ученог друштва и Српске краљевске академије и њен председник, министар пољопривреде и иностраних дела, посланик Краљевине Србије у Лондону, члан Српске војне мисије. У таквој породици Јелена Лозанић је брзо одрасла у не само знатижељну, виспрену и интелигентну особу, већ и у истрајну, племениту и храбру жену, која ће тее своје способности исказати 1910. године као секретар Српског женског народног савеза, као и на конгресу Међународног савета жена у Копенхагену, где се борила за права жена.

Након што је избио Балкански рат, Јелена се придружује Колу српских сестара као болничарка. Неговала је рањенике у санаторијуму „Врачар”, и сате проводила бринући о ратној сирочади.

По избијању Првог светског рата, њено доброчинитељство се наставља и она као представница Црвеног крста Краљевине Србије одлази 1915. године у Америку, где је од 1915. до 1920. године сакупљала помоћ за отаџбину.

„Јелена је то схватила као животну мисију, што је и забележила у дневнику који је водила, а који је 1970. године објавило Удружење носилаца албанске споменице. Била су то заправо њена писма, писана сестри Ани и родитељима у Србији, у којима је описивала живот који је, а да није могла да претпостави, почела да води на другом континенту.”

Када је између Јелене и Џон Фротингхам планула љубав, она је ту љубав 1921. године озваничили пред олтаром руске цркве у Њујорку, а круна љубави била је девојчица Ана. Породица Лозанић-Фротингам је до 1935. године живела на југу Француске, одакле ја све време помагала деци у Србији.

Када су, у истој години, умрли Јеленин отац и муж, она се са ћерком Аном преселила у Америку.

По избијању Другог светског рата Јелена је активно учествовала у оснивању Одбора америчких пријатеља Југославије, претече Уједињеног југословенског фонда за помоћ.

До краја свог живота била је предана својој хуманитарној мисији. Преминула је 6. фебруара 1972. године у Француској.

Њен труд није остао неопажен — одликована је
- Орденом Белог орла
- Орденом Светог Саве вишег степена.

Извор: Википедија


SA

 

People Directory

Aleksandar Kavčić

Adjunct Faculty, Electrical and Computer Engineering

Kavčić received a degree in electrical engineering from Ruhr-University in Bochum, Germany, and a doctoral degree in electrical and computer engineering from Carnegie Mellon University.

Read more ...

Publishing

My Brother's Keeper

by Fr. Radovan Bigovic

Rare are the books of Orthodox Christian authors that deal with the subject of politics in a comprehensive way. It is taken for granted that politics has to do with the secularized (legal) protection of human rights (a reproduction of the philosophy of the Enlightenment), within the political system of so-called "representative democracy", which is limited mostly to social utility or to the conventional rules of human relations. Most Christians look at politics and democracy as unrelated with their experience of the Church herself, which abides both in history and in the Kingdom, the eschaton. Today, the commercialization of politics—its submission to the laws of publicity and the brainwashing of the masses—has literally abolished the "representative" parliamentary system. So, why bother with politics when every citizen of so-called developed societies has a direct everyday experience of the rapid decline and alienation of the fundamental aspects of modernity?

In the Orthodox milieu, Christos Yannaras has highlighted the conception of the social and political event that is borne by the Orthodox ecclesiastical tradition, which entails a personalistic (assumes an infinite value of the human person as opposed to Western utilitarian individualism) and relational approach. Fr Radovan Bigovic follows this approach. In this book, the reader will find a faithful engagement with the liturgical and patristic traditions, with contemporary thinkers, Orthodox and non-Orthodox, all in conversation with political science and philosophy. As an excellent Orthodox theologian and a proponent of dialogue, rooted in the catholic (holistic) being of the Orthodox Church and of his Serbian people, Fr Radovan offers a methodology that encompasses the above-mentioned concerns and quests.