A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Edward W. Ryan

Др Едвард В. Рајан – лекар спасилац Београда

Увод

Подвизи и легендарна достигнућа америчког лекара и хирурга пуковника др Едварда Рајана, шефа мисије америчког Црвеног крста (American Red Cross) у Србији током Првог светског рата, готово да су остали непознати и заборављени.

Његов чудесни живот представља грађу за узбудљив авантуристички роман или за сценарио каквог холивудског спектакла. „Рајан је био дивљи борбени Ирац који је без прекида скакао у ватру... Апсолутно неустрашив, коцкајући се смрћу, урадио је велики посао високо држећи у руци блиставу бакљу америчког доброчинства“, записао је у својим мемоарима Џон Гејд, први амбасадор САД у балтичким земљама, сликајући његов портрет.

.

Рајан се родио у Скрентону, Пенсилванија, у САД, 14. децембра 1883, у радничкој породици као најмлађи од четворо деце. Његов отац Џереми Рајан радио је у једној локалној фабрици. Од најраније младости, Еди, како су га пријатељи звали, знао је да његова будућност неће бити слична судбини његовог оца. Док је у Скрентону похађао државну школу зарађивао је џепарац у једној продавници дувана, а онда се запослио у локалним новинама – Републиканцу. Потом је радио огласним агенцијама и агенцијама за вести. Напустио је 1908. новинарски посао и отишао је у Њујорк да студира медицину на Универзитету Фордам, где је дипломирао 1912. године. Стажирао је, затим и обављао лекарски посао у болници св. Винсента на Менхетну и у окружној болници у Бруклину. Али, Рајан није био задовољан мирним животом њујоршког лекара, његов се авантуристички дух нагло буди 1913.

Стејт департмент објавио је оглас да тражи добровољце за одлазак у Мексико, ради помоћи у евакуацији америчких грађана затечених бурном мексичком револуцијом. Рајан се одмах пријавио. Прокрстарио је готово цео Мексико, а његова драма почела је у граду Тореон у држави Коахуила. Ту га је заробио вођа побуњеника Закакетас, прогласивши га за шпијуна и мексичког ратног заробљеника. Тако почиње прва авантура др Рајана, која га замало није коштала главе.

Закакетас је одмах издао наређење: „Стрељати са заласком сунца!“ И сутрадан са првим сумраком, Рајана су извели до стуба где га је чекао вод за стрељање. Смртну пресуду је др Рајан саслушао са таквим хладним презиром и стоичким држањем, да су његови крвници, а поготову њихов шеф Закакетас, задивљени, одустали од своје намере да га погубе одмах. Боље речено они су само на кратко одложили стрељање, јер је ова представа поновљена и сутрадан, а затим и тринаест пута узастопце. А онда захваљујући некаквој несхватљивој карактерној природи својих мучитеља, др Рајан и неколицина његових сарадника који су са њим били заробљени, одједном су ослобођени и ускоро су стигли у Мексико Сити. Касније, наш доктор никад није признао, оно што су истицали његови сарадници, да се понашао изузетно храбро и стоички током овог ужасног искуства у Закекатосовом заробљеништву. Више је волео да каже, да се, после неколико првих залазака сунца, сасвим навикао на свакодневно извођење на губилиште, стичући из дана у дан све веће самопоуздање. Мексичко министарство иностраних послова, на захтев Американаца, издејствовало је да Рајан буде ослобођен.

И док је др Рајан ретко причао о својим авантурама, други су, запањени његовим потпуним недостатком страха, чинили то уместо њега. Тако је рођена легенда о др Рајану.

Рајан је спасао Београд

У августу 1914, готово одмах по избијању Великог рата, амерички Црвени крст (ARC), почео је да регрутује лекаре за рад у оним деловима Европе који су били најтеже погођени масовним сукобима. Доктор Рајан пријавио се као добровољац. Његова манијакална енергија беше баш оно што је било потребно америчком Црвеном крсту. Извукавши једва живу главу из мексичке авантуре чекала га је друга у – Србији. Био је рођени лидер и организациони геније. Његови сарадници, припадници мисије ARC, ишли су за њим свуда и радили све што је захтевао, јер су знали да он ни од себе не би тражио мање. Доктор Рајан им је био инспирација, могли су онда да исцеде и последњи атом снаге из себе, да би задатак био извршен.

Пошто је обезбедио донацију за медицински материјал који ће му бити потребан, од једне доброчинитељке – госпође Хелене Хатли Џенкинс, др Рајан је стигао у Београд у септембру 1914. Мисију су сачињавали, поред др Рајана, још неколико лекара, дванаест медицинских сестара на челу са главном сестром Мери Гледвин. Болница ARC заузела је напуштену зграду Главне војне болнице. За Београђане је био то осећај као да им је у помоћ дошла чувена америчка коњица коју знамо из вестерн филмова. Београд је био свакодневно бомбардован артиљеријским оруђем, те беше разрованог тла с мноштвом рупа од граната, „као да је земља оболела од великих богиња“, упечатљив је опис изгледа српске престонице у дневнику главне сестре Мери Гледвин.

Ове драматичне догађаје у Београду описала је добровољна британска болничарка Емили Симондс у Washington Postu (17. јануар 1915): „Долазак америчке екипе под руководством др Едварда Рајана била је Богом дана помоћ за Србе, јер у то време кад су они стигли ми смо били спали на последње комаде одеће и живели смо од последњих следовања хране. Све до доласка др Рајана и његових америчких болничарки болница је била у непрекидној опасности од артиљеријске ватре. Прво што је учинио др Рајан, било је да развије огромну америчку заставу преко зграде. Одмах смо стекли поштовање и услови су се одмах променили.“ У једном ранијем интервјуу, овога пута за New York Times (15. јануар 1915) болничарка Симондс овако вели: „Доктор Рајан је постао прави национални херој у Србији и само захваљујући томе што је развио америчку заставу преко болнице, Београд је остао читав.“ Америчка застава, заправо била је подигнута на јарбол изнад болнице. Очекивања су била да ће болница бити поштеђена од даљих разарања, јер по међународним конвенцијама, истакнута је и застава једне неутралне земље, поред оне Црвеног крста. То место је и ноћу непрекидно било осветљавано.

За време бомбардовања Београда, обилазио је разорене делове града, болничким аутомобилом и спасавао рањенике оперишући их касније у болници. Једном приликом, др Рајан је написао да је имао диван осећај пролазећи улицама разореног Београда, јер је непрекидно слушао повике: „Вива!“, упућених њему и осталим припадницима Америчког црвеног крста.

Истовремено др Рајан у својој земљи постаје чувен по својој храбрости и неустрашивости, захваљујући неуморној супрузи српског подсекретара спољних послова Славка Грујића. New York Times (31. јануар 1915) објављује интервју са госпођом Мејбл Грујић Данлоп, под насловом “Амерички лекар спасао Београд”. „Чини ми се да је др Рајан заиста спасао Београд од уништења. Када су Американци стигли у граду је било око 15.000 сиромаха. Пошто су се српске војне снаге повукле из Београда, др Рајан је био једини преостали ауторитет. Командовао је снабдевањем на лицу места.“ У даљем току интервјуа извештачу New York Times, госпођа Грујић Данлоп каже: „Доктору Рајану нису били поверени само рањеници већ и брига о женама и деци и другим цивилима и он је морао да одржава и ред у граду. Он је то могао да чини зато што су му се људи обраћали у невољи. Када су чуле да Американци одржавају ред у болници, жене су гомилама похрлиле ка капијама болнице молећи да буду примљене. Сасвим је извесно да је др Рајан од прве уливао поверење.“ Интервју се завршава њеним приказом два писма која је примила од свога супруга, где је подсекретар Грујић написао да је др Рајан преузео улогу америчког конзула и „да је спасао Београд и његово преостало становништво када су Аустријанци заузели град ... У присуству америчког министра и других високих званичника др Рајану захвалио је престолонаследник на непроцењивим услугама које је пружио Србима“. За време окупације Београда децембра 1914, а такође и после повлачења српске војске октобра 1915. године, када је евакуисан целокупан дипломатски кор, др Рајан је наступао као амерички конзул и узимао у заштиту цивилно становништво од аустријског терора. Спречио је вешање неколико младића, које је окупаторски војни суд осудио на смрт.

Иако је само после неколико месеци боравка у Београду био слављен као национални херој, др Рајана су у Србији тек чекала искушења. По окупацији Београда (2–15. децембра 1914), био је аустријски ратни заробљеник. Пошто су га брзо ослободили, наставио је да руководи болницом Америчког Црвеног крста у Београду. Када је епидемија пегавца погодила Београд у марту 1915, одневши животе на хиљаде људи, др Рајан је организовао свој амерички Црвени крст за борбу против пошасти. Пегавац је покосио двојицу његових колега: др Ернеста Пендлтона Магрудера из Вашингтона и др Џејмса Френсиса Донелија из Бруклина (Њујорк) избацивши из колосека др Рајана више недеља, када је још једном доживео искуство блиске смрти. Он је сам касније признао, да га је упркос искуству из Мексика, пегавац примакао ближе гробу него што је икада био. Упркос високој температури обављао је своје дужности, па је тешко болестан дочекао америчког новинара, левичара и социјалисту, Џона Рида и показао му болницу.

Француска је убрзо одликовала др Рајана и то у време трајања његове болести, а свечано уручење одликовања Витеза Легије части, збило се у болесничкој соби, а орден је био окачен на горњи део пиџаме болесника. Тек неколико година од његове смрти, постхумно му је додељено српско одликовање – орден Белога орла.

Амерички Црвени крст послао је др Рејнолд Кирби Смита да замени оболелог Рајана. Кирби Смит изјавио је у „Њујорк Тајмсу“ (New York Times, 17. јун 1915) да је „велика епидемија била под контролом као резултат метода које је увео један Американац (др Рајан) и други лекари.“ Кирби Смит додаје да је „цела земља била једна велика болница“, а да је болница ARC у Београду била пренатрпана са преко 1500 болесника. На питање новинског репортера колико је било жртава пегавог тифуса, он је рекао „да на то питање никада нећемо тачно одговорити. Умирали су на хиљаде и њихов укупан број нико не зна.“ Изгледа да је у марту 1915 у Београду било 1000 новооболелих, а свакодневно је умирало до 50 Београђана.

До октобра 1915, др Рајан се довољно опоравио да опет преузме контролу над болницом ARC, коју ће водити до октобра 1916. Осим што је спасао на хиљаде Срба од пегавца, др Рајан и његово особље извршили су преко 8000 операција и координирали програм помоћи Црвеног крста за хиљаде српских избеглица, расутих по целој земљи. Остало је забележено да је 1916. године делио жито београдској сиротињи које је ARC купио у Румунији.

О овим догађајима главна сестра Рајанове болнице Мери Гледвин написала је дневник који је објављен тек 1982. године под насловом A Red Cross Nurse in Belgrade, у редакцији историчарке Присиле Хардинг.

Повратак у САД и нова балканска авантура

Целокупан живот др Рајана, заправо, био је једна велика авантура која је настављена и после његове напорне службе у Србији. Једна од његових страсти, или боље речено хобија, било је прикупљање ратних сувенира које је намеравао да покаже својим пријатељима када се врати у САД. У октобру 1916, кренуо је из Србије преко Аустроугарске и Немачке са својим ексцентричним сувениром – неексплодираном артиљеријском гранатом. На будимпештанској железничкој станици сувенир је непажњом испустио некакав носач. Од експлозије, станица је била демолирана, више људи било је тешко рањено и побијено, а сам др Рајан прошао је без огреботине. Али, ова епизода његовог живота, још једном га је начинила ратним заробљеником. Упркос свему, некако је успео да убеди аустроугарске војне власти да није имао никакву другу намеру са овом гранатом, него да је она део његове ратне колекције сувенира, те су га ослободили. Од тада, Рајан је био на гласу човека кога штити некаква амајлија, а легенда о њему наставила је да се шири.

Али, дошавши кући, није га држало место. Јавио се поново свом Црвеном крсту (ARC), јер није био навикао да седи, док за хируршком помоћи вапију у Европи, на Западном фронту. Средином марта 1917, запловио је пут Француске да преузме руковођење неколико болница на првој линији фронта. Али када су САД 6. априла 1917. ушле у рат, он је мобилисан и америчко министарство рата и амерички Црвени крст поверили су му задатке као официру америчке војске. Опозвали су га из Француске и послали поново на Балкан, на Солунски фронт, да би помогао координацију савезничких медицинских служби. У Грчкој је имао истакнуту улогу у својој мисији, јер је организовао борбу против маларије која је десетковала савезничке трупе на овом изразито ендемском подручју. Тиме је допунио смисао и историју свог брилијантног животног пута, између осталог и као медицински стручњак, не слутећи да се тада заразио плазмодијумум маларије који ће га на крају убити.

По објављивању примирја између зараћених страна, почетком новембра 1918, унапредили су га, и са чином потпуковника одлази у Берлин, где је наименован за другог човека по рангу у командном ланцу мисије Америчког црвеног крста у Немачкој.

На Балтику и у Русији (1919–1922)

У наредне три године, од 1919. до 1922, др Рајан ће наставити рад у три балтичке државе, у Естонији, Летонији и Литванији. Под његовим руководством, Амерички црвени крст (ARC) отворио је своје испоставе од Хелсинкија у Финској до Каунаса у Литванији, пошто је потпуковник Рајан наименован за шефа мисије у балтичким земљама и северној Русији. У балтичким државама ARC је обављао задатке под изузетно тешким условима, а др Рајан се упињао из све снаге да буде на више места одједном и у томе готово увек успевао.

Био је присиљен да стално буде у покрету, јер је доносио одлуке у ситуацијама које су се брзо мењале: од Литваније до Летоније, па до Естоније и опет натраг. И тако би др Рајан кретао на пут – дижући морал куд год је одлазио. Његов боравак у Литванији био је кратак, јер су се велики проблеми појавили у Естонији.

У мају 1919, у време доласка Рајанове мисије, естонски Црвени крст био је у повоју, а његови руководиоци били су у очајничкој потрази за неопходним санитетским материјалом. Због тога је допутовао са 300 тона опреме трудећи се да стекне објективну слику о потребама естонског Црвеног крста. Обишао је тамошњу болницу у Талину и установио недостатак опреме и медицинског материјала. Убрзо је захваљујући Рајану пристигло 2500 ћебади, 5000 пари пиџама за болеснике, 1500 чаршафа, 1000 лекарских мантила, 250 мантила за сестре, 5000 унтерцигера, 250 кутија различитих лекова и завоја. Обезбедио је 10.000 пари веша и 100.000 цигарета. Дистрибуирао је на фронту 5000 пари унтерцигера за припаднике северних руских снага. „Руске војне јединице које се боре против бољшевика такође ће и даље добијати америчку помоћ у потпуности“, рекао је новинару у интервјуу датом за талински лист Tallina taetaja 28. маја 1919. године, на завршетку његове прве посете Естонији.

У новембру 1919, на фронту код Нарве, када су тешкоће биле на врхунцу, а други су губили самопоуздање због страхота којима су били окружени и беспомоћности што не могу помоћи рањеницима, изненада би се појављивао Рајан, баш када га најмање очекују, пробијајући се кроз снежне наносе сеоским путевима, у пратњи медицинског особља, с камионима, пуним лекова, одеће и хране. То је из корена мењало ситуацију, јер их је онда, освајао његов оптимизам и позитивна енергија којом је зрачио.

У Естонији се др Рајан често жестоко сукобљавао са естонском владом, онда када су залихе ARC почеле да се смањују или када се нису слагали око начина пружања помоћи хиљадама руских избеглица који су бежали пред бољшевичком револуцијом. Упркос тим неслагањима, естонска влада имала је потпуно поверење у Рајана, поготово када је избила епидемија пегавог тифуса. Рајан је имао углед ветерана у борби против ове пошасти, после искуства у Србији. У фебруару 1920, естонска влада прогласила је ванредно стање и уједно овластила др Рајана да управља борбом против пегавца. У марту исте године, два водећа америчка листа New York Times и Washington Post,објавила су исту причу: „У Естонији две владе држе сву власт. Једна је у регуларно конституисаном извршном органу земље, а друга је у рукама ARC и његове комисије потпуковника Едварда Рајана из Скрентона, Пенсилванија. Ова комисија добила је овлашћења да предузме све мере, политичке или економске, да искорени тифусну заразу која овде хара.“ Захваљујући њему пристигло је и 90 сестара ARC које су се придружиле овој борби. О томе је писао естонски листWaba Maa, јер су Рајан и његов мотивисани тим за свега три недеље ставили епидемију пегавца под контролу и тиме спасили на хиљаде живота.

Естонска влада је у личности др Рајана видела не само лекара него и свог правог пријатеља. Позивала га је и за друге исто тако врло важне послове. Специјалним возом, већ 23. марта 1920, одлази у Петроград и Москву са естонском тајном дипломатском мисијом као посматрач и незванични саветник. Рајан је по доласку у Русију послао одмах извештај Стејт департменту, где се између осталог каже да „руска бољшевичка влада није ништа друго него једна социјална авантура у облику грозног промашаја“. Била је то „прва ауторитативна информација из прве руке“ о условима живота и стању у бољшевичкој Русији. Посећивао је болнице, школе, цркве, позоришта и посматрао непосредно друштвени живот за који је у свом извештају написао да је толико безнадежан да је чак и њега током десет дана довео до очајања. Међутим, у једном се преварио. Предвиђао је пропаст бољшевичког режима за 6 месеци.

Тај тајни и неовлашћени пут др Рајана у Русију у оквиру естонске делегације, о коме је известио New York Times, у мају исте године у тексту под насловом „Американац открио совјетску пропаст“, жестоко је разљутио његовога шефа, америчког амбасадора у балтичким државама Џона Гејда. Али, узалуд. Никакав ауторитет, па ни Гејдов, није могао да обузда неукротивог др Рајана, вечито жељног нових авантура.

У време доласка мисије ARC и др Рајана у Летонију, октобра 1919, летонске и руске бољшевичке снаге тамо су се жестоке бориле на прилазима главном граду – Риги. Рига је била блокирана, а становници престонице на ивици глади. Неустрашив као и увек, Рајан је у пратњи летонског официра који је носио бели заставу, отишао к Русима. Неколико дана након тога нико ништа није чуо о Рајану. Али, пре него што су га прогласили за несталог, он се изненада појавио пошто је договорио са бољшевицима привремени прекид ватре који ће омогућити дотурање хране изгладнелим становницима Риге.

Прва посета др Рајана Русији није била она у оквиру естонске дипломатске мисије. Наиме, Амерички црвени крст је помагао белогардејској армији генерала Николаја Јуденича која се борила са Црвеном армијом пред Петроградом крајем октобра 1919. За длаку је недостајало да Јуденичева контрареволуционарна војска уђе у Петроград пошто је дошла само на 8 км од некадашње руске престонице. Као што би се и очекивало, др Рајан се нашао усред те гужве. Био је уз генерала Јуденича руководећи јединицама ARC. Надао се да ће у Петрограду формирати главно седиште ARC за овај део источне Европе, пре него што су се ветрови рата преокренули.

Све до јуна 1922. Рајан ће наставити свој рад у три балтичке државе. Желео је да помогне свакоме коме је могао, од појединачних случајева до организовања помоћи 20.000 Летонаца који су остали без својих кућа после страшних поплава реке Даугава у априлу 1922. године.

Пре његовог дефинитивног одласка, естонски Црвени крст и министарство спољних послова приредило је пријеме у његову част 27. и 28. јуна 1922. Две године пре тога, естонска влада доделила му је орден Слободе Првога реда, али и других 26 званичника ARC, под Рајановом директном командом, такође је добило од Естоније ову високу почаст. Сви они су коју годину касније добили и орден естонског Црвеног крста.

Неиспричана животна прича

Већ почетком августа 1922. године, одмах по повратку у САД, др Рајан је био један од почасних гостију на вечери коју је приредило балтичко-америчко друштво у Метрополитен клубу у Њујорку, поводом прославе признања од стране америчке владе Естоније, Летоније и Литваније. Некако у то време, иранска влада затражила је помоћ Стејт Департмента у проналажењу најпогодније личности за место градског надзорника у Техерану. Стејт Департмент, без двоумљења, због његовог несумњиво огромног угледа у свету, предложио је др Едварда Рајана, који је убрзо потписао петогодишњи уговор са персијским министарством унутрашњих послова. Али, пре него је опет кренуо преко Атлантика, обрео се у Скрентону. У децембру 1922, одржао је у свом родном граду јавно предавање својим колегама лекарима. Тада је по први пут објавио да намерава да напише књигу својих мемоара, о свом раду и утисцима из времена светског рата. Али, на жалост смрт га је предухитрила, те највећи део фантастичне приче о др Рајану и његовом последњом авантуром у Ирану – остаје неиспричан.

Доктор Едвард В. Рајан умро је у Техерану 18. септембра 1923. у 39. години живота, подлегавши малигној маларији, од које се инфицирао први пут још на Солунском фронту. Chicago Daily Tribune, само три дана после његове смрти, у свом некрологу посвећеног др Рајану, написао је да је умро лекар „широм света познат по свом раду у борби против епидемија“. Сахрањен је у свом Скрентону у Пенсилванији 11. фебруара 1924. године. Његове колеге опростиле су се на одру речима да ће га се заувек сећати као „највећег међу нама“. Изгледа да је вест о његовој смрти и погребу, прошла у америчкој јавности доста незапажено, јер су листови широм земље били преплављени чланцима о предстојећој сахрани бившег председника САД, Вудро Вилсона. Washington Post је објавио следећу цртицу: „Естонски министар г. Антонијус Пип отишао је из Вашингтона у Скрентон у Пенсилванији да присуствује погребној церемонији у почаст пуковнику Едварду Рајану, бившем комесару ARC у балтичким земљама. Министар ће положити венац на одар пуковника Рајана као признање за његов рад и помоћ који је пружио естонском народу.“

Поводом Рајанове смрти у српској јавности нико се није огласио. Изузетак је била скромна комеморација у Српском лекарском друштву, где је др Д. Стојимировић говорио о његовој личности и његовом делу.

Литература:

  • The Amazing dr Edward Ryan and the Work of the American Red Cross in Estonia, Estonian Relations 2008; 7(1–2): 1–14.
  • Вуковић Ж. Савезничке медицинске мисије у Србији, 1915. Београд: Плато; 2004.
  • Bicknell E. In War’s Wake 1914–1915, Washington D. C.: American national red Cross; 1936.
  • Harding P. A Red Cross Nurse in Belgrade In: American History Illustrated, 1982.
  • Serbia’s Martyrdrom, Half male population sacrificed, Times, Nov 13, 1918, p. 7.

Изговорено на 15. Студеничкој академији "800 година српске медицине", у манастиру Студеница, јуна 2010. године

Вукашин Антић

From Projekat Rastko


External Link:


People Directory

John Bosnitch

John Bosnitch (born February 15, 1961 in Fredericton, New Brunswick, Canada) is a Canadian journalist, consultant and political activist of Serbian descent. He's also Bureau Chief of The InterMedia Center News Agency located in Tokyo, Japan.

John Bosnitch volunteered to help 11th World Chess Champion Bobby Fischer (March 9, 1943 – January 17, 2008) after Fischer was detained in Japan in 2004. The U.S. Bush Administration had told Japanese authorities that it had "revoked" Fischer's passport to try to bring him to trial in the United States for playing in a World Chess Championship rematch in Yugoslavia in 1992 in alleged violation of U.S. presidential sanctions against economic activity with Yugoslavia.

Read more ...

Publishing

On The Holy Liturgy

by Bishop Athanasius Yevtich

The Divine Liturgy is at the center of Orthodox Christian life. It is through the Eucharist that the faithful are united with Christ and therefore with one another. Every Eucharistic gathering is an image and a reality of the Heavenly Liturgy, i.e. unceasing Synaxis of angels and saints around God’s throne. Thus the Liturgy is the proclamation of and a real image of God’s Kingdom in this world.

In this television interview conducted by the Logos, a renowned Orthodox theologian and retired Bishop of Zahumlje and Hercegovina, his Grace Atanasije, brings forth these essential points citing historical development of the Liturgies bringing to light the present misunderstanding of certain Liturgical actions and movements.

Bishop Atanasije aptly points out the necessity for Liturgical renewal, i.e. moving away from passive liturgical attendance to active participation and immersion of the soul and body into a full communion with Christ.

.
Read more ...