A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Иако су познати по "ватреној" прослави Божића, наши људи у Џексону баштине традицију дугу век и по. Црква Светог Саве, из 1894, прва је српска светиња у Северној Америци.

Да, већ годинама свет обиђу снимци пуцњаве са наше прославе Божића у Џексону. Медији, углавном, преносе да је реч о необичном, али традиционалном начину обележавања најрадоснијег хришћанског празника. Но, нико да "загребе" испод те вести, нико да каже и напише коју реч више о најстаријој српској цркви у Америци и о богатој историји Срба у овом калифорнијском градићу, дугој готово век и по.

Овако, за "Новости", говори отац Марко Бојовић, свештеник храма Светог Саве у Џексону, светиње која је равно 124 године важан духовни, верски и културни центар Срба на америчкој Западној обали.

- Реч је о првој српској православној богомољи у Америци, подигнутој 1894. године - тихо, али са осетним поносом говори отац Марко. - Посвећена је оцу наше нације и за Србе у Калифорнији и Америци света је земља. Наша је најсигурнија и најбоља ризница памћења и незаборава. Зато су јој наши људи толико одани. Јер, и овде, као и свуда ван отаџбине, оно што се за цркву не веже, брзо се заборави, изгуби траг, нестане...

Половином 19. века, како каже наш саговорник, Срби су у ове крајеве дошли са "златном грозницом", трагајући за бољим животом. Најпре су стигли из Херцеговине и Боке Которске, потом и из Црне Горе, Далмације, Лике, Војводине... На обронцима брда око данашњег Џексона био је рудник злата, у ком су радили и наши сународници.

- Поткрај 19. века, у Џексону и околини живело је око 650 српских породица - наставља отац Марко. - Силно су желели да саграде своју цркву, да се у њој моле, крштавају, венчавају, држе помене... Тако су 1893. позвали јеромонаха Севастијана, до монашења Јована Дабовића, да крсти децу.

Он је, пак, одмах схватио да ту живи фина, многобројна заједница Срба, па им је предложио да подигну богомољу. Иако сиромашни, овај "позив" одмах су прихватили. Само годину касније, 1894, Црква Светог Саве била је изграђена, налик српским црквама у Херцеговини и на приморју. Уз њу су, временом, подигнути парохијски дом са музејом и библиотеком, а, мало даље и летњи Светосавски камп за нашу децу са целе Западне обале.

Данас у Џексону, сазнајемо од нашег саговорника, живи шездесетак српских породица, које захваљујући овој светињи негују националну културу и обичаје. Посвећеношћу цркви и традицији, богољубљем и гостољубљем, задивили су и Американце, који из године у годину долазе да уживају у нашој прослави Божића, а све више их постаје део српске заједнице.

- Осим што смо благословени да будемо парохијани најстарије српске цркве у Америци, с поносом говоримо и да је њен оснивач новоканонизовани српски светитељ Севастијан Џексонски, први српски православни монах рођен на тлу Северне Америке - прича отац Марко. - Био је дете српских досељеника из Сасовића код Херцег Новог. Верује се да је крстио више људи од било ког свештеника западне хемисфере, а Свети владика Николај, Севастијанов велики пријатељ, називао га је "највећим српским мисионаром модерних времена". Промисао Божја је хтела да се Свети Севастијан упокоји баш у манастиру Жича 1940. године, где га је сахранио владика Николај. Његове свете мошти пренете су 2007. године у Џексон. Његовим моштима с великим поштовањем и љубављу, на целивање и молитву, притичу не само Срби са свих страна Америке, него и православни Руси, Грци, Румуни, Бугари, Арапи, Американци...

На гробљу око цркве, прича наш саговорник, почива још много Срба који су часним животом и радом осветлали образ својих српских предака и потомака.

- Овде је сахрањен Јован Џон Беговић, чије име носе Градска скупштина и главни ауто-пут у Џексону - открива отац Марко. - Био је један од најзначајнијих људи овог краја, амерички херој из Другог светског рата, сенатор и судија. На нашем гробљу почива и Милорад Мило Радуловић, човек који је умногоме утицао и на послератну историју Америке.

Радуловић је, по казивању нашег саговорника, био посебно заинтересован да се чује истина о Србима, јер је и сам половином 20. века, у доба Макартијеве борбе против комунизма у Америци, познатије као "лов на вештице", имао тешко и искуство са делом власти САД.

- Он је Џорџу Клунију био главни консултант за филм "Лаку ноћ и срећно" - вели отац Марко. - Клуни је много разговарао с њим током рада на филму, а Радуловић је био и почасни гост на премијери у Њујорку. Наиме, као резервни официр Америчког ратног ваздухопловства, одлучно се борећи за своја права, постао је симбол борбе против "лова на вештице" у САД. Радуловић је 1953. отпуштен из армије јер је његов отац осумњичен да је комуниста. Његова битка против избацивања из ратног ваздухопловства обнародована је крајем те године када је на каналу Си-Би-Ес емитована емисија "Погледајте сада" у којој је водитељ био Едвард Р. Мароу.

Иако је после те емисије однео политичку победу над властима САД, како прича наш саговорник, црвена ознака на фасцикли са његовим досијеом никада није скинута. Данас студенти права и новинарства уче о његовом случају, а државна адвокатска комора Мичигена његов случај третира као једну од "правних прекретница Мичигена".

- Ни званична судска одлука није му помогла да се као метеоролог опет запосли - прича с тугом отац Марко. - Много је страдао. Но, био је од оних којима су част и углед изнад свега. Постхумно, добио је бројна признања од државе Мичиген, јер је рођен у Детроиту, али је желео да буде сахрањен овде.

Због историје и важности храма Светог Саве у Џексону, због свих предака који су му посветили део живота, оних који почивају уз њега, због потомака који с поносом истичу своје порекло, отац Марко, на крају, каже:

- Наша богомоља је више од храма, она је својеврсни "писац" историје Срба у Америци, а Џексон град у коме Срби, већ век и по, имају углед као честити и вредни.

НА ГРБУ ГРАДА

Наша црква је као прва српска богомоља на америчком континенту, званично проглашена за историјски споменик - прича отац Марко:

- Уписана је и у Национални регистар историјских места. Осим тога, као најпознатија грађевина у Џексону и округу Амадор, храм је осликан и на грбу овог калифорнијског града.

ЗАСТАВА КРАЉА НИКОЛЕ

Чувамо овде и заставу коју је током изградње цркве послао Никола Први Петровић, књаз Црне Горе - прича наш саговорник. - Досељени Срби су, за изградњу храма, од књаза тражили помоћ, а стигла им је застава. Њу чувамо у парохијском дому поред цркве, а до новог фрескописања цркве, застава се налазила баш у храму.

Јелена Матијевић
11. јануар 2018.
Извор: Новости

SA

 

People Directory

Momčilo Moma Nikolić

Momo was born in the ancient city of Novi Sad in Vojvodina, a multi-cultural province of the former Yugoslavia. The rich heritage of his upbringing instilled in him a love of Slavic and classical music. Momo studied music at the music school "Isidor Bajic" in Novi Sad. He is an extremely gifted musician, who plays many stringed instruments. Momo plays the Prim Tamburitza, and is known to be a master of this instrument. He was a member of the great Tamburitza orchestra of RTV-Novi Sad (1970-1990) as instrumental soloist. He is best known in performing with the legendary Janika Balaz Orchestra "8 Tamburitza of Petrovaradin."

.
Read more ...

Publishing

Sailors of the Sky

A conversation with Fr. Stamatis Skliris and Fr. Marko Rupnik on contemporary Christian art

In these timely conversations led by Fr. Radovan Bigovic, many issues are introduced that enable the contemporary reader to deepen and expand his or her understanding of the role of art in the life of the Church. Here we find answers to questions on the crisis of contemporary ecclesiastical art in West and East; the impact of Impressionism, Expressionism, Cubism, Surrealism and Abstract painting on contemporary ecclesiastical painting; and a consideration of the main distrinction between iconography and secular painting. The dialogue, while resolving some doubts about the difference between iconography, religious painting, and painting in general, reconciles the requirement to obey inconographic canons with the freedom essential to artistic creativity, demonstrating that obedience to the canons is not a threat to the vitatlity of iconography. Both artists illumine the role of prayer and ascetisicm in the art of iconography. They also mention curcial differences between iconography in the Orthodox Church and in Roman Catholicism. How important thse distinctions are when exploring the relationship between contemporary theology and art! In a time when postmodern "metaphysics' revitalizes every concept, these masters still believe that, to some extent, Post-Modernism adds to the revitatiztion of Christian art, stimulating questions about "artistic inspiration" and the essential asethetic categories of Christian painting. Their exceptionally wide, yet nonetheless deep, expertise assists their not-so-everday connections between theology, ar, and modern issues concerning society: "society" taken in its broader meaning as "civilization." Finally, the entire artistic project of Stamatis and Rupnik has important ecumenical implications that aswer a genuine longing for unity in the Christian word.

The text of this 94-page soft-bound book has been translated from the Serbian by Ivana Jakovljevic, Fr. Gregory Edwards, and Andrijana Krstic. Published by Sebastian Press, Western American Diocese of the Serbian Orthodox Church, Contemporary Christian Thought Series, number 7, First Edition, ISBN: 978-0-9719505-8-0