A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Авенија Америка - гламуризовање сопственог живота

Како на културу свакодневнице утиче глобална презасићеност дигиталним фотографијама: само у САД се сваке секунде произведе 4.000 нових

Милан Мишић, стални дописник Политике из Вашингтона

Када један председник и два премијера нису могли да одоле да се на церемонији која је захтевала смерност и загледаност у сопствене мисли, ”самосликају” мобилним телефоном у рукама једног од њих, то је свет обишло као куриозитет и скренуло пажњу на феномен који је овогодишња нова ”реч године” у енглеском језику: ”селфи”.

Актери овог чина, председник САД Барак Обама, премијер Велике Британије Дејвид Каморон и таблоидски речено ”атрактивна” председница владе Данске Хеле Торнинг Шмит, нису реаговали на критике да је њихово понашање на комеморацији Нелсону Мандели било недолично, иако су заиста личили ”на групу тинејџера који се глупирају”, али је фотографија тог фотографисања обишла свет и свакако постала још један симбол ексцеса наше ”дигиталне цивилизације”.

Била је и повод за нове есеје о фотографији, старом (19 век) медију који је својим ”обеспредмећивањем” - заменом слика на папиру пресвученом емулзијом сликама на екрану које се састоје само од пиксела (електронских тачкица) - постао нови феномен. Његове главне карактеристике притом су глобална презасићеност (само у Америци сваке секунде се, према једној процени, произведе 4.000 нових дигиталних фотографија) и што је, више него икад, ”демократизован”.

.

Данас су наиме фотографи и они који, док пре десетак година камере нису постале саставни део мобилних телефона, то никад не би били. Стална могућност да се нешто фотографски забележи довела је до опсесије фотографисањем, што потврђују такође америчке квантификације: овде се годишње сними 125 милијарди фотографија, које би, одштампане у уобичајеном формату од 10 са 15 сантиметара и поређане у низу, добациле до Месеца и назад – 15 пута! А докле тек може да стигне 1.600 милијарди слика колико се годишње сними глобално?

Како ово ”царство гламура и баналности”, како га је недавно окарактерисао филмски критичар ”Њујорк тајмса” А. О. Скот, и глобална презасићеност дигиталним сликама, утиче на културу свакодневнице, па и на цивилизацију? Да ли фотографија такође постаје нека врста сурогата, као рецимо опсесивно сакупљање дигиталне музике, дигиталних филмова и снимљених ТВ серија, где само поседовање постаје замена за гледање”? У овом случају, да ли људи сликају оно што им се догађа, да то не би морали да памте, односно да о томе размишљају?

Комплетног одговора још нема, али се полако помаља. Једно од прелиминарних објашњења је да је реч о навици ”Фејсбук генерације”, склоној да све што јој се догађа поставља на глобално доступне огласне табле друштвених мрежа.

У овом случају, фотографија добија ново значење и нову употребу: да другим покаже где је све неко боравио, на којој журци или скупу је присуствовао и у каквом друштву све био, шта је пио и шта је било на трпезаријском столу, какав је нови модни детаљ набавио и свему другом што је у функцији саморекламирања, представљања у најбољем издању, ”гламуризовања” сопственог живота.

Овај ”масовни воајеризам” има при томе и нову употребу: намерног изазивања друштвене зависти, коју поспешује”шеринг”, манија да се све инстант, преко друштвених мрежа, ”дели”, ставља на увид другима. ”Шеринг” је уствари примарна функција ”Фејсбука”, а поготово његове филијале ”Инстаграм” (”стартап” друштвене мреже коју је ”Фејсбук” лане купио за милијарду долара).

Кад се оде на тај сајт (instagram.com), све одмах постаје јасно: ”Инстаграм је брз, леп и забаван начин да свој живот поделите са пријатељима и породицом. Снимите слику или видео, одаберите филтер да их улепшате и пошаљите на Инстаграм – ништа једноставније... То је нови начин да се види свет.”

И овај сервис је, као и друге друштвене мреже, бесплатан, при чему корисници нису свесни да ни интернет није променио правило које постоји од како је света и века – да за све што се добије, нешто мора и да се да. И у овом случају то је интима: где смо, с ким смо, шта нас занима, што све показују ”шероване” дигиталне фотографије.

”Да ли ми настојимо да нам живот буде узбудљив да би то показали пријатељима, или заиста желимо да га тако живимо, упитао се овим поводом Фред Ричин, професор фотографије на Њујоршком универзитету. ”Без тог осећаја готово сталног представљања, шта остаје од наше способности да нам буде досадно, да будемо сами, да размишљамо, да имамо унутрашњи живот?”

”Пикс ит или се није догодило”, цитира популарну фразу са интернет форума Елен Гамермен у свом тескту о ”дигиталној фото кулури” у ”Волстрит џорналу”– што је сугестија да се нешто, ако није потврђено фотографијом, није уствари ни догодило. Она наводи и став кустоса фотографије и дигиталних медија галерије Јејл универзитета – да су слике више ”секси” него речи. Информација са фотографије се прима брже, она се брже и преноси, јаснија је и као порука...”

Кад је Пенелопа Умбрико, визуелна уметница из Њујорка претраживала ”Фликр”, такође друштвену мрежу у којој се комуницира фотографијама, не би ли тамо нашла материјал за свој пројекат једног мозаика заласка сунца на коме би било 2.500 фотографија тог призора које су снимили корисници овог сајта широм света, открила је да може да бира између 15 милиона дигиталних залазака. Наравно, то је искористила да направи серију својих мозаичних сутона, ”слика од туђих слика”, које продаје по цени од између 6.000 и 12.000 долара.

Феноменом експлозије дигиталних фотографија позабавила се и Шери Теркл, професорка социологије науке и технологије на чувеном МИТ-у, ауторка често цитириране књиге ”Сами заједно: зашто више очекујемо од технологије него једни од других”, која констатује да се данас увелико жртвује комунукације да би се – обезбедила документација.

За то наводи управо пример ”селфија” Обаме, Камерона и Торнинг Шмитове. ”Кад је Обама то учинио на комеморацији Мандели, показао нам је да и он живи у нашој култури документовања, па је зато лако да се разуме зашто ни он, као већина нас, није себи омогућио један непрекинути период замишљености”

”Технологија није само наша слушкиња, него и утиче на оно што радимо и на то ко смо”, каже професорка у колумни у ”Њујорк тајмсу” насловљеној са ”Документовани живот”. ”Људи данас и кад су сами, или осете моменат досаде, посежу за уређајем. У биоскопу, на семафору, у реду испред касе, па и на комеморацији, посезање за екраном постаје тако природно, да заборављамо да постоји добар разлог да се одседи мирно са сопственим мислима: то одаје почаст ономе о чему размишљамо - и одаје почаст нама самима”.

Обамин гаф, ако се тако може назвати, био је повод да о компулзивности фотографисања своју оцену напише и на почетку овог текста поменути филмски критичар ”Њујорк тајмса”, који се за ту прилику подсетио дела Сузан Сонтаг ”О фотографији”, по његовој оцени једне од најважнијих књига о овој теми која је објављена 1977, дакле уочи дигиталне револуције.

Сонтагова је још онда закључила, и А. О. Скот је на то с новим поводом подсетио, да ”ми слике конзумирамо у све бржем темпу” – као и да ”што то чинимо више и слике у све већој мери конзумирају реалност.


SA

 

People Directory

Edward W. Ryan

Др Едвард В. Рајан – лекар спасилац Београда

Увод

Подвизи и легендарна достигнућа америчког лекара и хирурга пуковника др Едварда Рајана, шефа мисије америчког Црвеног крста (American Red Cross) у Србији током Првог светског рата, готово да су остали непознати и заборављени.

Његов чудесни живот представља грађу за узбудљив авантуристички роман или за сценарио каквог холивудског спектакла. „Рајан је био дивљи борбени Ирац који је без прекида скакао у ватру... Апсолутно неустрашив, коцкајући се смрћу, урадио је велики посао високо држећи у руци блиставу бакљу америчког доброчинства“, записао је у својим мемоарима Џон Гејд, први амбасадор САД у балтичким земљама, сликајући његов портрет.

.
Read more ...

Publishing

Serbian Americans: History—Culture—Press

by Krinka Vidaković-Petrov, translated from Serbian by Milina Jovanović

Learned, lucid, and deeply perceptive, SERBIAN AMERICANS is an immensely rewarding and readable book, which will give historians invaluable new insights, and general readers exciting new ways to approach the history​ of Serbian printed media. Serbian immigration to the U.S. started dates from the first few decades of 19th c. The first papers were published in San Francisco starting in 1893. During the years of the most intense politicization of the Serbian American community, the Serbian printed media developed quickly with a growing number of daily, weekly, monthly and yearly publications. Newspapers were published in Serbian print shops, while the development of printing presses was a precondition for the growth of publishing in general. Among them were various kinds of books: classical Serbian literature, folksong collections, political pamphlets, works of the earliest Serbian American writers in America (poetry, prose and plays), first translations from English to Serbian, books about Serb immigrants, dictionaries, textbooks, primers, etc.

Read more ...