Чињенице о улози и доприносу Србије победи савезницима нису „неупотребљива прашњава архива” која је небитна за будућност односа Србије са светом. Напротив, могу и те како да допринесу превазилажењу неких разлика у мишљењима и перцепцији Србије данас, сматра амбасадор др Љиљана Никшић
Видовдан је трагичан и славан датум српске историје, који је тако уважаван и у Америци пре тачно сто година. Тада овај национални и верски празник, којим се слави Косовски бој, није носио контроверзе, које му неки у Србији и многи ван ње данас спочитавају, или би желели да му учитају.
Тада се у Вашингтону, Паризу, Лондону није спорила теза да је Србија 1912. године „своје повесно бојно поље вратила у окриље своје националне територије” и да је Косово „српски Јерусалим” (цитати из текстова у „Њујорк тајмсу” пре једног века).
Колико је Србија из ових светских центара имала подршку за ондашњу „косовску политику”, али и тежњу за слободом и уједињењем словенске браће, толико је сада – нема.
Сто година касније у Србији је актуелна грчевита борба за очување суверенитета и територијалног интегритета на простору Косова и Метохије, а међу најгорљивијим заступницима независности Косова управо су некадашњи савезници.
Интереси су се променили, људи су се променили. Колико би Србији значило да данас има у Америци некога попут Михајла Пупина, који је пријатељевао са председником Вилсоном, основао Српску народну одбрану, неуморно у јавности говорио о жртвама и херојству свог народа и српске војске, дао сву имовину под хипотеку зарад набавке војне опреме за одбрану отаџбине... И није био једини. Здушно и заједнички радили су у Вашингтону и Њујорку српске дипломате Михајловић, др Веснић, др Славко Грујић и други, др Давид Албала, српски патриота и јеврејски лидер, председник Српске народне одбране Милош Тривунац, па хуманисти попут Мејбл Данлоп Грујић...
Наводећи да је Велики рат изнедрио хероје и хероине човекољубља и хуманости који нису познавали границе и нису делили људе по националној, верској и политичкој припадности, амбасадор у Министарству спољних послова др Љиљана Никшић помиње и запажене улоге добровољаца из САД – др Едварда Рајана, лекара који је спасао Београд од тифуса, и Рут Фарнам, наредника у коњичкој дивизији српске војске. Уз свеопште поштовање и дивљење савезника према Србији, заједничке активности Срба и пријатеља Србије у високим круговима САД, њихово присуство у јавности, објављивање саопштења и ауторских чланака у „Њујорк тајмсу” и „Вашингтон посту”, допринели су у оно време угледу и поштовању Србије. Како је онда Вашингтон од прихватања да је Косово „српски Јерусалим” пре 100 година дошао на позицију главног заговорника косовске независности? И да ли је на промену става америчке администрације заиста највише утицао период деведесетих година 20. века?
Љиљана Никшић, аутор књиге „Србија памти – 100 година Великог рата”, указује да су односи Србије са САД, Британијом и Француском, традиционалним савезницима, доживели дисконтинуитет и били су подређени спољнополитичким интересима Југославије након 1945. године. А отуђење се, каже, није десило у последњој деценији прошлог века, него много раније, дисконтинуитетом културе сећања на специјалне савезничке везе Срба у Великом рату.
„Зато је обележавање стогодишњице Великог рата шанса да Србија подсети на своју улогу и допринос победи савезника и обнови културу сећања на традиционална савезништва. То је легитимна дипломатска активност на линији подршке спољнополитичким интересима Србије данас. Чињенице о улози и доприносу Србије победи савезницима нису ’неупотребљива прашњава архива’ која је небитна за будућност односа Србије са светом. Напротив, могу и те како да допринесу превазилажењу неких разлика у мишљењима и перцепцији Србије данас”, каже она за „Политику“.
Указујући да је култура сећања жива супстанца дипломатских односа и својеврстан подсетник, светионик и инструктивни путоказ у билатералним и мултилатералним односима, др Никшић наводи да треба бити оптимиста и веровати у могућност промене става – јер је у дипломатији то могуће. Подсећа да је српска дијаспора уградила себе у темеље америчке државе, да су Срби у САД гласали масовно за садашњег председника Доналда Трампа, оштро осуђујући одлуке Клинтонове администрације и бомбардовање 1999. године, а да је Трамп већ променио неке, до сада чврсте, ставове америчке администрације. Истиче и да је на челу Стејт департмента Мајк Помпео, најбољи кадет академије Вест Поинт, који је сигурно имао прилике да се упозна са војнотактичком стратегијом Степе Степановића и Живојина Мишића, која се проучава као пример војничког стоицизма српске војске. А први човек Министарства спољних послова Србије Ивица Дачић покренуо је иницијативу да се подигне споменик Вилсону и Пупину у част 100 година савезничких веза Срба и Американаца у Великом рату. Вилсон је добио и свој булевар у Београду на води.
Нова прилика за подсећања биће већ за месец дана. Пре сто година, 28. јула, на дан када је четири године раније Аустроугарска напала Србију, на Белој кући завијорила се српска застава.
Извор: Политика
