A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Треба бдети планетарно

Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом лосанђелеским и западноамеричким Максимом

Извор: Православни мисионар, март/април 2011.

У Христу је могућ свет без граница

Преосвећени владико, можете ли да нам кажете неколико речи о томе шта је то глобализација и како Православна Црква посматра савремене токове глобализације?

- Као и сваки други живи организам, тако и Црква врло динамично осећа како глобализација, као нова друштвена парадигма, обликује наше животе. Глобализација је непобитна реалност, чија су доминантна обележја: глобални капитализам, глобална влада и глобално грађанско друштво. Уопштено говорећи, то је тежња и деловање ка поимању света као једног, као целине. Зато глобализацију схватам као нови појам за једну стару, готово архетипску, тежњу и појаву а то је сложено питање односа „јединства" и „мноштва" које од самих почетака мучи људски дух. Мислим да је глобализација - заједно са њеним синонимима, као што су мондијализација, екуменизам, интегризам, космополитизам и сл. - неизбежна тема за размишљање о природи људског друштва и начинима његовог функционисања у том процесу „сажимања света" и кристалисања опште свести о свету као једном. Свакако, питање није само теоријско него се дотиче свих практичних видова живота. Са разлогом сматрам да је посреди не само политички него метафизички проблем: како плуралитет довести у јединство са Једним, избећи превагу једног над многим и vice versa. Главно питање јесте: како да појединачно и локално не буде жртвовано, или посматрано само као пуки шраф у безличном строју васељенског механизма? Социолози, политиколози и други стручњаци нас обавештавају о позитивним и негативним импликацијама овог феномена кроз економску, политичку, културну, техничку призму - јер то су аспекти кроз које се глобализација активно одвија.

.

Ми живимо стварност глобализације свакодневно - на који начин глобализација обликује и дотиче практичне стане наших живота? Можете ли нам дати пример?

- Свакако, ми живимо ту стварност ништа мање од осталих грађана света. Глобализација је, не заборавимо, процес који траје и има своју динамику, па често нисмо у прилици да јасно сагледавамо све промене које се тако брзо одвијају, а самим тим нам измичу и њихове последице. Ми видимо како глобализацију карактерише убрзање времена и како она скраћује дистанцу на планетарним нивоу. Пред изазовом глобализације хришћани не могу забити главу у песак. Али, ако погледамо на историју метода суочавања Цркве са сличним изазовима видећемо да су ти методи бивали некада позитивни (литургијска пракса) а некада негативни (монаштво као критично-профетски став). Када Црква, путем тзв. „инкултурације" или укултуровљењa усваја неки културно-цивилизацијски израз, она га истовремено крштава. Али крштење је, не заборавимо, смрт. Како вели Епископ Атанасије (Јевтић), када су Срби постајали хришћани, тада им је Црква рекла: мора да умре сирови Србин да би се родио хришћанин, тј. аутентични човек. И тек пошто се то десило ми смо добили српско-православну културу, познату још и као светосавље.

Хоћете рећи да слична аналогија важи и за глобализам?

- Да, слично томе, када Црква данас прихвата глобализам, онда му каже: ако хоћеш да будеш хришћански, мора да у теби умре све оно обезличујуће, лажно, демонско, заводеће на странпутицу. Сигурно да сама Црква не бива нетакнута тиме, али она мора да састрадава са човечанством а не да га презире. Отада па надаље, остаје борба против „духа овога света", на коју нас је Спаситељ позвао, као и оно свагда изазовно одмеравање, кроз примање и давање. У време кад се Он, једини Човекољубац, родио, сетимо се, отпочела је оновремена глобализација под Кесаром Августом, о чему сведочи божићна химнографија. Не сећам се да се Христос негде у Јеванђељу изјаснио поводом тадашњег глобализма. Дозволите ми да кажем и ово. Не постоји само један, искључиви, начин суочавања са феноменом „постнационалног интегрализма" како неки зову глобализацију. У Цркви нема једнопартијског, монолитног, става око таквих питања (како је мислио један донедавни епископ), али оно што, осим трезвености, мора да краси сваког јесте и неосуђивање других. Бојим се да међу савременим трендовима, посебно псеудо-зилотским појавама, влада све друго само не дух хришћанског разумевања и неосуђивања.

Да ли је и у којој мери угрожена личност човека и његов идентитет у процесу глобализације?

- Данашњи млади човек, у постмодерном 21. веку има важан задатак да сачува свој идентитет, јер ово време доноси „напредак" и експериментисање са новим космополитским идентитетом, пред опасношћу од брисања националног као нечег „непопуларног". Савремена друштва доносе брзе промене и њих све више одликује постојање фрагментарних идентитета. Људи више немају јасну, тј. јединствену, слику о томе ко су. То је донела глобализација - лакоћа и учесталост којом се људи крећу и путују светом доприноси да они више не морају градити идентитете који се темеље на месту где су рођени, и уместо тога могу изабрати из широке лепезе различитих идентитета. Могу усвојити начин облачења и говора, вредности и животне стилове које год пожеле. То је последица постмодерне.

Важи ли овде она хришћанска опаска о злоупотреби богомданих добара?

- Као што свако добро може бити злоупотребљено, тако је и са нашим даровима. Често смо сведоци тога да човек, на сваком пољу деловања, своје богомдане таланте претвара у суптилне или разорне жаоке греха. Но, не заборавимо да је свет створен ради јединства а не ради деоба. То је главни циљ и глобализма - да свет постане једно. Хришћани пак носе једно дубоко, аутентично, предањско-литургијско искуство које нас учи да је једино у Христу могућ истинити свет и живот без граница! У глобализацији је то деловање ка јединству површинско. Адамово призвање и способност да сав свет приведе слободном и љубавном јединству са Богом, уз очување чудесних разноликости у космосу, може да се претвори у супротност: у поробљавајућу глобалну заједницу која потире личне различитости, у глобално село коме су нације само „социјалне конструкције" и пуки „друштвени аранжмани", што ће рећи, нешто вештачко и привремено. Срећом, докле год чува боголикост, а то значи слободу, човек може да се одупире тим нивелишућим процесима, било као појединац било као заједница. Не треба да заборавимо да је благодат Божија та која помера границе људских способности, чинећи да немогуће постаје могуће! Носиоци тога става и искуства су првенствено Светитељи, подвижници, али и други хероји духа, а често и неки „маргинални" ликови. Вреди прочитати тим поводом „Оскара и госпођу у ружичастом оделу" модерног позоришног писца Е. Шмита. Црква ће искушење утопизма као визије опште среће превазићи једино свешћу о томе да „савршено друштво" не припада историји него будућем Божијем Царству, које није дело руку људских него - Божијих. Човек снује, Бог одређује, каже народна мудрост. Царство Божије као „нови Еон" се не „ствара"; оно долази као „лопов ноћу" (Лк 12, 39). Не заборавимо да су захуктали технолошки развој и раст материјалног стандарда често били и данас јесу симптоми дубоке метафизичке кризе и жеђи.

На који начин се наша Црква и јерархија као њени представници и учитељи народа носе са изазовима глобализације?

- Сећам се дивног савета који ми је својевремено као младом човеку дао блаженопочивши Епископ Данило Крстић: „Треба бдети планетарно". Тиме је хтео да ми каже да хришћани не треба да се баве само својим унутрашњим проблемима, било психолошким било ускоцрквеним, већ да треба да излазимо из себе у сусрет другоме. Такође, сигуран сам да је тај угледни српски епископ био свестан да између утопијских глобалиста на либералној левици и неоимперијалних глобалних хегемониста на неоконзервативној десници нема суштинске разлике. У црквено-теолошком смислу, глобализам као постмодерни интегризам не мора нужно да представља зло, с обзиром на универзални карактер хришћанства. Ма колико било прожето локалним, културним контекстом, хришћанство истовремено постоји и као католичанска, трансепохална стварност и искуство. То је, сматрам, битан моменат за освешћивање улоге Цркве у садашњем тренутку. Најзначајније и најуочљивије промене се дешавају управо у култури. Примера ради, сетимо се Исидоре Секулић која је као хришћанка одлично осећала да је култура та која мора и треба да има снагу да превазиђе све подељености и сукобе, јер она дише изнад свих трагичних подела међу народима. Међутим, она је у своје време (балканских и светских ратова) била несхваћени космополита. Сличну судбину доживљавају данас и други међу нама. Савремене процесе глобализације је лако препознати али није лако проценити - а то је задатак црквених вођа - шта је у њима провиденцијално а шта није. Да се разумемо, не постоји беневолентна глобална хегемонија. Па ипак, понављам, уз невиђену технолошку подршку, глобализам пружа огромне олакшице: огромну покретљивост широм земљиног шара уз гаранцију безбедности, приступ информацијама (попут стравичног земљотреса у Јапану који је мобилисао цео свет у пружању помоћи), могућност лекарске помоћи и хируршких захвата на раздаљину. Или рецимо, кад неко са обале Пацифика држи предавање преко скајпа својим студентима у Београду. Сви ми заједно, лако прихватамо ове олакшице које нам доноси глобализација. Међутим, она тражи и одређене уступке, који воде угрожености идентитета, илузији виртуелних безличних односа, ризиковању приватности као и економском препуштању транснационалним елитама.

Како је једна од главних карактеристика процеса глобализације ширење мултикултурализма, да ли можете нешто више да нам кажете о том феномену с обзиром да сте епископ Западноамеричке епархије у којој живе људи различитих раса, нациналности, а самим тим и култура?

- Мултикултуралност не мора да иде руку под руку са глобализмом, и ту се води, рекао бих, велика битка. Идеологија владајућих елита које контролишу полуге државног апарата и кључне медијске, пословно-финансијске и академске институције, још увек није начисто с тиме како спровести унификацију услед мноштва разноликих израза. Ипак, политички систем Сједињених Америчких Држава показује се подложним продору антитрадиционалног и постмодерног погледа на свет. Можда је Америка један велики експеримент у смислу да није плод заједничких етничких и језичких корена попут, рецимо, индоевропске породице народа (као твораца и носилаца европске цивилизације). Она није историјски, спонтано настајући народ него једна „проширена" породица коју не повезују толико колективна сећања, веровања и симболи, колико једна глобална култура "melting pot-а", коју бисмо могли назвати и „крајем културе".

У ком смислу „крај"...?

- Крај у том смислу што ова глобална култура, а она је у основи англосаксонско-америчка, игра на карту трију базичних људских инстиката, тј. тежњи: самоодржање, доминација и задовољство. И ви видите да савремено културно стваралаштво, које има страшну динамику, данас углавном покрива те пориве и њима се обраћа. Па ипак, владавина коју је постигао човек данас јесте владавина ума а не самога човека. Етички и естетски релативизам постмодерног доба довело је уметност у невиђену кризу за коју протестантизам нема одговор. Протестантска духовност је у опасности да изгуби трансцендентност, зато што је, попут ислама, Бога свела на индивидуално-природну „потребу", тј. генетско-биохемијску тежњу за религијом. Срећом, Бог измиче свему томе. Као хришћани треба да верујемо да ће слобода коју Богочовек у нама поштује и негује бити и остати прилика за отпор било каквим обезличујућим процесима, на микро плану и на глобалном плану. А наш Господ није деистички Бог ex machina, него оваплоћени Логос личног историјског ангажмана: Емануил (с нама Бог).

А искуство дијаспоре...

- Живећи на северноамеричком простору свестан сам искушења кроз која пролази наш човек. Али, не треба сметнути с ума да је то један избор који свако од нас чини: лишава се отаџбине одлазећи у непознату земљу. Задатак Цркве је, парадоксално, не толико у томе да негује језик, фолкор и обичаје (ипак је то узак циљ за њену мисију) колико да своје чланове „у туђему свету", уводећи их у заједницу Литургије и подвига, подстиче на православни етос несебичне љубави према свим људима и васцелој творевини. Да ли ми то чинимо у довољној мери и на прави начин, Бог ће просудити и време показати. На жалост, често наше парохије и манастири у „дијаспори" више личе на уске етничке клубове који секуларним садржајима и пикницима пружају тренутну разоноду своме „чланству", при чему су Храм и Литургија другостепени. Недавно су, током његове посете Америци, нашег Патријарха у једном српском манастиру дочекали не у храму него у сали где су наступале фолклорне групе (можете замислити његово чуђење). Одговорност која лежи на епископима и свештеницима је огромна. Нисам сигуран колико се фолклористичким приступом уопште може парирати постмодерном „нетворку" стварности која више није условљена не-рационалним импулсима као што су осећања, обичаји, вера, љубав, нада, страх, разликовање између добра и зла, истине и лажи, лепог и ружног. Ипак, уверен сам да снажном вером у Васкрсење хришћанство може да утиче на савремене глобалне процесе, сведочећи Православље као аутентичан начин васкрслог живота у Христу, а не као егзотичну религију у мору других религија.

Све чешће се говори о томе да је једна од последица глобализације унификација и обезличавање човека. Како православни хришћани гледају на овај процес с обзиром на учење Цркве да је човек створен по образу и подобију Божијем?

- Искрено верујем да обезличавање човека почиње пре сваке глобализације, и настаје губљењем основних премиса здраве личности, а то су: љубав, слобода, ближњи, на првом месту: Бог... Тако да је свако наше губљење личности иницирано сложенијим духовним „проневерама" и изборима, и ту нема случајности. Ипак, најважније је да човек има где да се врати, тј. где да сусретне другога, а тај простор сусрета је Црква као литургијско-подвижничка заједница. Филмови, уметност, музика - зар све не показује необуздану чежњу за заједничарењем, и истовремено сведочи о промашајима, о трагичном отуђењу и усамљености.

Глобализација износи пред нас мноштво педагошких проблема. Икона Божија у човеку је слобода човекова. Један човек може да сачува образ друштва. Црква, као „стадо мало" (Лк 12, 32), такође, постоји као квасац у свету не дајући му да се укисели и као со не дозвољава да човечност обљутави. У том смислу, начини сучељавања са изазовима глобализације нису нимало „спектакуларни". Они су исти као што су били на почетку хришћанства: трезвеност, пажња, расуђивање, разликовање духова, бдење над властитим изборима... Надасве корисно упутство у том правцу даје нам ранохришћански спис Посланица Диогнету.

На који начин, по Вама, процес глобализације утиче на литургијску свест савремених хришћана, поготово у дијаспори?

- Процеси глобализације би могли бити повод и прилика за стицање истинске литургијске свести управо зато што је Литургија место у коме се превазилазе све деобе; све осим једне коју установљује Крштење и правоверност. У заједници крштених чланова Цркве могу слободно да сапостоје људи свих идеологија, мода, друштвеног положаја, под условом да своја опредељења ставе у други план пред општим заједништвом. Хришћанин је Литургијом грађанин „овога свијета као и онога". Зато је Црква неухватљива за национално-политичке идеологе, било леве било десне, и несводљива ни на један облик националне културе камуфлиране под видом романтизма, сентиментализма, паганизма и сл. Црква својом саборном природом укључује и једне и друге и треће, и све: грешнике, праведнике, националисте, глобалисте, локал-патриоте, постмодернисте, уколико су крштени... позивајући све да се покају и схвате да „у Христу нема Грка ни Јеврејина, ни мушког ни женског", ни црног ни белог, тј. пролазних категорија као што су нација и држава и сл. У овом смислу, једино нас Литургија може припремити за истински сусрет са изазовом глобализма као ново-старог империјалног пројекта.

Но, да ли је наша Литургија данас један „културни" догађај?

- Наша Литургија мора да буде аутентичан чин сабрања и дело Народа Божијег а не формалност. Бојим се да уколико по том питању нешто не учинимо да ћемо изгубити и последње упориште за суочавање не само са глобализмом него и са било којим другим изазовом. Лично верујем да је сучељавање глобализма могуће на следећи начин. Уколико Литургија постане „дело народа", уместо да служи инстинктивним „религијским" потребама за психолошком сигурношћу унутар архитектонског простора који задовољава метафизичка трагања, тада ћемо доћи до изворног и истиносног смисла евхаристијског приношења у перспективи Васкрсења. Но да би се постигao иконизам Царства, литургијско појање треба да буде ехо рајског славословљења а не сентиментална еуфорија хорова; наша иконографија треба да осликава обједињени пејзаж небеског Јерусалима а не барокно-натуралистичку неискупљеност хорохроноса; нова химнографија ваља да се ослободи потчињености рационалном, предана новом опиту Парусије; храмовно осветљење ваља да буде одсуство вештачких светлосних ефеката; читање и појање да се ослободи дидактичког манира и ентузијастичких анимирања; проповед ослобођена реторичких екскурса у не-црквену тематику итд.

Литургија ће тако обликовати један етос у нама који ће служити као антидот не само глобализму него и као антипод уском локализму. Литургија нас уводи у потпуно нову стварност, у истинску земљу Чуда, чије разумевање и учестовање у њој треба освајати вером, надом, љубављу!

Да ли можемо да посматрамо савремени процес глобализације као изазов и шансу за Цркву у дијаспори?

- Дијаспора је пример сусретања и прожимања, асимилације у једном позитивном смислу речи. Управо овде је шанса за наше црквено-културно расејање да се у еклисијалном смислу тако сабере и организује како би изашло у сусрет свим истинским потребама човека, у које спадају обичаји и традиција али пре свега - црквени простор истинске слободе од смрти и греха. Поједини наши епископи, свештеници и верници морају да схвате да Црква није интересна идеологија него надинтересна литургијска заједница, брод спасења. Тек у Цркви човек ће стећи самовласну одрешеност од свих индивидуалистичких приоритета и постати зближен са оваплоћеним Логосом у заједници Духа Светога у изливу личносне слободе и делатне љубави. С друге стране, а ово је такође важно, Црква се у простору оваплоћује на „материјалан", опипљив начин, те стога није чудно што православни народи вером своју националну културу везују за непролазне вредности. И управо због тога емотивно поистовећење са неком земљом и нацијом није „примитивно" и „ирационално", како тврде савремени мондијалисти. Владика Николај Велимировић, Светитељ Охридски и Жички, пример је једног православног глобалистичко-екуменског става у дијаспори. О његовом хришћанском ставу према другом и другачијем, његовом неговању екуменских, међухришћанских односа, посећивања протестантских храмова, богослужења и проповедању унутар тих богослужења - и то до краја његовог живота 1956. - можда није популарно говорити у данашње доба. Ипак, верујем да дух сведочења Владике Николаја није ишчезао и да ће он бити водиља нашој Цркви у дијаспори у 21. веку. То није дух искључивости него саборни дух који, у духу христолике и крстолике љубави, укључује, воли и спасава и Исток и Запад, и локално и универзално, и традиционално и (пост)модерно.

Разговор водила Милана Ивковић


People Directory

Божидар Пурић

Др Божидар Пурић (рођен 19. фебруара 1891. године, у Београду, Краљевина Србија – умро 28. октобра 1977. године, у Чикагу, Илиноис, Сједињене Америчке Државе), био је српски и југословенски политичар и дипломата, као и председник Министарског савета (владе) и министар иностраних дела Краљевине Југославије од 10. августа 1943. до 1. јуна 1944. године, у Лондону током Другог светског рата.

Read more ...

Publishing

Савремени еклисиолошки подсетник о Дијаспори

Историја и анализа тзв. „Америчког раскола“ (1963-1992) и предлози за његово превазилажење

Епископ Атанасије (Јевтић)

У издању Севастијан преса из Лос Анђелеса и Братства Св. Симона Мироточивог из Врњачке Бање, недавно је изашла нова књига Атанасија (Јевтића), умировљеног Владике херцеговачког, Савремени еклисиолошки подсетник о Дијаспори - Историја и анализа тзв. „Америчког раскола“ (1963-1992) и предлози за његово превазилажење.

Текст ове књиге је написан сада већ далеке 1990.године, и до данас био необјављен будући да је само за Синодске Оце Архијереје био намењен ради превазилажења тзв. „Америчког раскола“. Данас, када је тај српски раскол литургијски и административно превазиђен, сасвим је разумљиво и пожељно било да се овај текст предочи јавности.

На молбу Светог Архијерејског Синода, ондашњи јеромонах Атанасије је сва питања везана за болни раскол у српској дијаспори ставио под светлост православне Еклисиологије и Предања, што је био једини начин за њихово суочавање како би се дошло што ближе до зацељивања раскола. Читалац ће приметити како је он савесно и непристрасно проанализирао цело питање раскола и дао целисходне икономијске предлоге за његово решење. Ова књига је резултат његовог савесног христољубивог и црквољубивог рада.

Конкретан резултат Атанасијевог еклисиолошког предлога била је обнова евхаристијског општења и помирења које је постигнуто на празник Сретења Господњег, 15. фебруара 1992. године у Саборној Цркви у Београду, када су Српски Патријарх Павле и чланови Светог Архијерејског Сабора служили са Митрополитом Иринејем (Ковачевићем), дотадашњим епископом у расколу. Коначно, 21. маја 2009. године, Свети Архијерејски Сабор је донео одлуку и о коначном административном јединству Српске Цркве у Северној и Јужној Америци.

Истовремено, ова књига осветљава битно питање Дијаспоре. Дијаспора је пред Православну Цркву поставила два битна проблема: питање провере исправности нашег схватања Цркве, оног које се у последњим вековима код многих од нас усталило, и питање мисије Цркве у свету.

Књига је изашла са благословом Епископа новограчаничког и средњезападноамеричког Лонгина и Епископа западноамеричког Максима.

Књигу можете наручити по цени од $15 код:
Western American Diocese
1621 West Garvey Avenue Alhambra CA, 91803
847 571-3600, 626 289 9061, 626 284 1484 (fax), Email: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Visit our online store at http://westsrbdio.org/en/sebastian-press/sebastian-press-publications


Contemporary Ecclesiological Reminderon the Diaspora:
History and analysis of so called “American schism” (1963-1992) and recommendations for its overcoming

by Bishop Athanasius (Yevtich)

Recently, a new book by Athanasius (Yevtich), retired Bishop of Herzegovina, was published in Serbian by Sebastian Press of Los Angeles in cooperation with St. Simeon the Myrrh-streaming of Vrnjacka Banja.

This book was written in a now already distant year of 1990. This is its first publishing since the original intent was to have it available only for the hierarchs of the Holy Synod for the purpose of overcoming the so-called “American schism” within the Serbian diaspora. Presently, as the Serbian schism has been liturgically and administratively vanquished, it is understandable and desirable to have this valuable research available to the public.

At the request of the Holy Synod, back then hieromonk Atanasije acceded to collect all relevant documents in reference to painful schism in Serbian Diaspora, placing them in the light of Orthodox Ecclesiology and Holy Tradition, which was the only way to face it properly and bring it closer to healing.The readers will notice how Bishop Atanasije analyzed responsibly, and impartially the whole question of schism, and at the same time provided comprehensive, integral and thorough ecclesial economy, recomendations for solutions.This book is the result of his Christ-loving and Church-loving labor.

A tangible result of Atanasije's ecclesiological recommendation was the Eucharistic renewal, communion, and reconciliation which was established on the Feast of the Meeting of the Lord in the Temple, February 15, 1992. At the Cathedral in Belgrade, His Holiness Patriarch Paul and hierarchs of the Holy Episcopal Assembly celebrated for the first time together since the schism, with Metropolitan Iriney (Kovacevic), up until then, schismatic bishop in Diaspora.Finally, on May 21, 2009, the Holy Assembly made a decission about conclusive administrative unity of the Serbian Orthodox Church in North and South America.

In the same time this book reveals crucial question regarding Diaspora, because ecclesial organization of the Orthodox Church abroad presents itself with at least two problems: a) a check-up of our interpretation and comprehension of the Church, especifically of the last couple of centuries existing convictions, and b) a question of the Church mission in the World.

This book is published with the blessings of His Grace, Bishop Longin of New Gracanica - Midwestern America, and His Grace, Bishop Maxim of Western American Diocese, of the Serbian Orthodox Church for North and South America.

Price $15

Call us today with your order!
Western American Diocese
1621West Garvey Avenue Alhambra CA, 91803
847 571-3600, 626 289 9061, 626 284 1484 (fax), Email: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Visit our online store at http://westsrbdio.org/en/sebastian-press/sebastian-press-publications