A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Јасеновачке жртве у молитвеном загрљају Цркве

Интервју са Епископом западноамеричким Максимом
Сербика Американа, 29. 01. 2017. године

Повод за овај разговор је текст објављен у нашем угледном дневном листу ”Политика” о отвореној изложби у Њујорку, која обележава 75 година од оснивања Јасеновца и која је најављена као највећа поставка о Јасеновцу која је приређена у иностранству. По ономе што смо имали прилике да прочитамо, стиче се утисак да је реч о импресивној организацији, како по важним учесницима из различитих држава, тако и по представницима важних институција.

Поменуте дневне новине често извештавају о многим заједничким и појединачним, на првом месту културним и уметничким догађајима и успесима Срба у Америци. Отуда се родила идеја код млађе генерације читалаца да Епископу западноамеричком Максиму предложе сарадњу и дијалог у форми интервјуа на различите савремене актуелне теме, друштвене појаве и уметничке токове. Интервјуе овог епископа смо имали прилике да читамо. Управо су ови интервјуи продубили жељу да на одређена питања чујемо и његово мишљење.

Ваше Преосвештенство, како Вам се чини наш предлог за овом врстом дијалога?
Одговор: Идеја је добра. Стојим вам на располагању.

Логор Јасеновац је био највећи концентрациони логор у Независној Држави Хрватској на простору окупиране Југославије за време Другог светског рата. Обележава се 75 година од оснивања концентрационог логора у Јасеновцу. Какав однос према страдању и злочину треба да негује хришћанин?
Одговор: Хришћанин је позван да о таквим трагичним питањима размишља, пре свега молитвено. Брига за жртву доводи до културе сећања која се опире немару и амнезији, о чему је код нас најбоље писао проф. Богољуб Шијаковић. Наш однос према историји је сложен и дубок, али он мора бити уравнотежен визијом Царства Божијег. Историографија се о томе изјашњава узимајући у обзир историјску перспективу. Опроштај који прати спомен на жртву (која није жртва у вакууму него резултат злочина) јесте кључан да би се избегле грешке историје. Историја је и „пролегомена за будућност“, да се послужим мудрим Пекићевим речима. За хришћанина, пак, будућност већ сада делује у историји силом Духа Светога и ослобађа нас стега прошлости. Стога сматрам да индивидуалну психолошку свест треба да прожима једна друга свест која води до опроштаја. Праштање је лековито и то сваки човек може да зна. Ми се не можемо вратити у прошлост и избрисати зло – то једино може Господ. Oд момента када нам опрости неки грех, Господ га више никад не користи као евиденцију против нас. „Јер ћу бити милостив неправдама његовим, и нећу више спомињати грехе њихове и безакоња њихова“ (Јевр. 8, 12). Због тога се молимо Њему да то учини и за нас, али и за жртве и за злочинце. Ипак, опроштај не значи излагање новим злоупотребама. Тада могу постати кривац што подстичем злочинца. Култура сећања значи да желим да заштитим себе и злочинца. Замислите хришћанина-жртву који жели да уђе у Царство Божије а није спреман да опрости злочинцу! То је незамисливо са Христовог становишта, који је Оца небеског молио да опрости Његовим непријатељима. Међу најстрашнијим стиховима у целокупној Библији јесу Христове речи у Мт. 6, 15: „Ако не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша“. Ово су стихови које нећете видети на мајицама, скрин сејверима, или графитима, а бојим се да се не чују довољно у црквеним проповедима.

Питање о геноциду је увек посебно осетљиво питање, који год народ да је у питању. Поготово је тешко разумети и објаснити демонску логику зла, где страдају невини људи, а посебно је тешко прихватити страдање деце. У меморијалном центру Доња Градина налази се и највеће дечије гробље на свету.
Одговор: Страдање невине деце је скандал. Црква је установила празник сећања на 14.000 Витлејемске дечице, али не „маше“ тим чином пред очима злочинаца нити им говори: Видите шта сте учинили, нећемо вам то заборавити! Треба истаћи да по црквеним Оцима зло нема суштину не због тога што је оно нема у садашњем историјском постојању (напротив,  ми можемо видети осуштињење и оличење зла у историји), него зато што га неће имати у будућности. Максим Исповедник је рекао да је зло  „лишење моћи која је дата природи ради остварења од Бога назначеног циља“). Јер, суштину и биће има само оно што ће постојати вечно. Будућност је гравитациона сила Цркве, а зло нема будућности.
Свети Сава је показао прави однос према злочинцима. Када је зли Стрез умро (иако се Сава молио не за његову смрт него за покајање), Сава се вратио кући тужан, јер, иако је спасао земљу, није успео да Стреза побуди на покајање и спасе његову душу. И док је његов брат краљ Стефан плакао од радости и захвалности, Сава је остао нем од жалости за губитком једне душе!

Услед прекрајања и оспоравања овог стравичног историјског злочина од стране оних који носе највећу одговорност, услед препуцавања са бројем жртава као да се не говори о људским животима, многи тврде да је Јасеновац великосрпски мит. Какав је ваш одговор?
Одговор: Сваки народ има одговорност у погледу памћења и неговања успомене на своје мученике. Он је дужан да се сећа сваког пострадалог, с обзиром на ипостасни (личностни) принцип који важи у Цркви и теологији. Црква својом литургијом (проскомидијом, анафором и сл.) помаже хришћанину да оно најдрагоценије смести у онтолошко сећање: жели да се сачува не безлична људска природа, него свачија ”ипостас” – а то повлачи слободу. Резултат тога је отварање за хоризонте једне истинске (с оне стране сентиментализма) егзистенцијалне истине. Сетимо се, у литургијском животу спомињемо сваког појединачног светитеља а и читаве ликове светих (преподобни, равноапостолни, просветитељи итд.). То важи и за мученике. Препознајем да код појединих наших сународника, срећом малобројнијих, Јасеновац функционише као мит јер осећају да се тако најлакше могу супротставити стигматизацији Српског народа. Стиче се утисак да, због кризе идентитета, сећање на страдање није прожето Јеванђељем него инатом, а у ређим случајевима и жељом за осветом. Када је установила празник Светим Новомученицима и њихово спомињање у Литургији, наша Црква је дала меру сећања и предложила прави однос према мучеништву. Да се разумемо, овде се ради о православним „етномученицима“. То је назив настао после 18. века за извесне новије мученике, који су као истакнуте личности у широј хришћанској заједници пострадале услед гоњења њиховог народа од одређених група. Стога ови етномученици уживају поштовање као светитељи због свог сведочења хришћанске вере (Григорије V патријарх цариградски, 1821, јесте најпознатији „етномартир“). Пример односа према етномученицима даје нама блиски Јерменски народ.

Ипак, зашто ми не показујемо довољну бригу и памћење према својим жртвама? Да ли Ви стичете утисак да је ово болно питање и ова непојмива дубина злочина ипак у фокусу појединаца, али не и наше колективне свести? Чиме то објашњавате?
Одговор: Није лако „институционализовати“ мучеништво, јер страдање измиче јуридичкој свести. И мученици лако могу постати идеолошке заставе за обрачун са противницима споља и изнутра. Црква може да помогне држави у којој живи, али је питање колико је последња спремна да чује. Конкретније, имам у виду предлог о изградњи храма посвећеног новомученицима на Старом Сајмишту који је потекао из Цркве, али још увек није реализован. Отуда се нисам зачудио томе да је намера актуелног министра спољних послова Србије „да свету саопшти истину“ о страдању Срба у Јасеновцу пала у воду. Окупљање у Њујорку о Савиндану 2017. године било је прескромно, са малим бројем посетилаца, највише Срба и неколицином Јевреја… Слабом организацијом су потцењене не само жртве него и уметници који су припремили скулптуре и друге вредне изложбене предмете, који приказују жртве, логораше, њихову патњу и бол.
Познато нам је да се Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве још од 2009. године заложио за подизање спомен храма и меморијалног центра ради трајног молитвеног сећања на жртве агресије НАТО пакта, погрома над Српским народом на Косову и Метохији, претходних трагичних грађанских и међуетничких сукоба на тлу бивше Југославије у последњој деценији прошлог века, као и Првог и Другог светског рата и ослободилачких ратова Србије уочи Првог светског рата и уопште жртава сукобâ, терора и насиља током читавог XX века и почетка XXI века. У стручним расправама о подизању меморијалног центра пре седам година постигнута је сагласност да је оснивање меморијалног центра неопходност, да је најпогоднија локација Старо Сајмиште, а да меморијални центар треба да буде спомен на српске жртве у XIX и XX веку и на све недужне који су пали на територији Републике Србије и бивше Југославије. Очигледно, мораћемо да сачекамо.

Свако од нас има одговорност и обавезу да сачува од заборава невино пострадале људе, брутално отргнутих од живота. Да ли и на који начин Ваша епархија чува од заборава ове жртве?
Одговор: Трудимо се да их литургијски негујемо у сећању. У свакој епископској епархији, не само нашој, тече непрекинут богослужбени спомен Свих Светих – захваљујући монасима и ревносним верницима у парохијама. Тако они „чувају памћење“ и „чине спомен“ свим хришћанима који су умрли од глади, жеђи, мача, хладноће (сваког 29. децембра) или свих православних војника који су погинули на бојном пољу (29. априла). У том смислу спомен новомученицима Јасеновачким, који се слави 31. августа, јесте прилика за молитвено сећање.

Који је пут излечења и прихватања ове сурове истине?
Одговор: Излечење се налази у усвајању Христовог ума, те логике која непријатеље воли и као „одмазду“ дарива им живот вечни. Но, прави, онтолошки, опроштај се може десити једино ако смо „у Христу“, никако изван Њега. Тиме ће се флоскула „праштамо, али не заборављамо“ показати као контрадикторна. У психологији је она оправдана: ми нисмо у стању да селективно „избришемо“ догађаје из нашег сећања. Јасно је да су то две различите речи и да постоји процес од опроштаја до заборављања. Међутим, када се молимо Господу да нам опрости наше грехове, ми желимо да их он заборави. У супротном, тражили бисмо половично решење. Међутим, ми у Цркви певамо: „Колико је далеко исток од запада, толико је удаљио од нас безакоња наша“  (Пс. 102, 12). “Згазиће наша безакоња и бацити наше грехе на дно мора” (Михеј, 7,19). Штавише, молимо се и за то да жртве опросте својим злочинцима. Ако праштање није и заборављање, онда су ове библијске речи изгубиле своје значење. Опроштај (συγχώρεσις) на грчком значи омогућити другом да буде крај мене. Мартин Лутер Кинг је то добро објаснио: "Опроштај не значи игнорисање оног што је учињено или стављање погрешне ознаке на злочинство. Оно радије значи да злочинство више не постоји као препрека за однос. Опроштај је катализатор који ствара неопходну атмосферу за свежи и нови почетак. Он је подизање терета или отписивање дуга." Љубав побеђује и покрива мноштво грехова (1Петр. 4, 8). Када Христос опрашта, Он и „заборавља“ (Јерем. 31, 24). Тачно је, његове ране остају симбол страдања, али та знамења имају другу функцију, као и његов Гроб који је постао живоносан и, тиме, спасоносан за све. Наша је нада да ће библијска теологија однети превагу над сентиментализмом. „Милост слави победу над судом“ (Јаков 2, 3).

Владико, хвала Вам на издвојеном времену и одговорима!

Разговор водио ”Сербика Американа тим - београдска група”


People Directory

Djordje Popovich

Djordje Rativoj Popovich was born May 5, 1942 in Belgrade, Serbia and passed away on September 8th, 2012 in Portland, Oregon, after a car accident.

Djordje R. Popovich immigrated to the United States in June 19th 1969 from Pula, Croatia. He lived in various places in the USA: Chicago, Santa Ana, and retired to Vancouver, WA. Mr. Popovic was a computer engineer and received high reviews from his employers.

He loved photography and computers. Djordje was very independent, he lived alone, yet took the best care he could of himself and his property, especially his yard. He had big blue eyes and could be very charming. The clerks at his bank were very fond of him.

.
Read more ...

Publishing

Савремени еклисиолошки подсетник о Дијаспори

Историја и анализа тзв. „Америчког раскола“ (1963-1992) и предлози за његово превазилажење

Епископ Атанасије (Јевтић)

У издању Севастијан преса из Лос Анђелеса и Братства Св. Симона Мироточивог из Врњачке Бање, недавно је изашла нова књига Атанасија (Јевтића), умировљеног Владике херцеговачког, Савремени еклисиолошки подсетник о Дијаспори - Историја и анализа тзв. „Америчког раскола“ (1963-1992) и предлози за његово превазилажење.

Текст ове књиге је написан сада већ далеке 1990.године, и до данас био необјављен будући да је само за Синодске Оце Архијереје био намењен ради превазилажења тзв. „Америчког раскола“. Данас, када је тај српски раскол литургијски и административно превазиђен, сасвим је разумљиво и пожељно било да се овај текст предочи јавности.

На молбу Светог Архијерејског Синода, ондашњи јеромонах Атанасије је сва питања везана за болни раскол у српској дијаспори ставио под светлост православне Еклисиологије и Предања, што је био једини начин за њихово суочавање како би се дошло што ближе до зацељивања раскола. Читалац ће приметити како је он савесно и непристрасно проанализирао цело питање раскола и дао целисходне икономијске предлоге за његово решење. Ова књига је резултат његовог савесног христољубивог и црквољубивог рада.

Конкретан резултат Атанасијевог еклисиолошког предлога била је обнова евхаристијског општења и помирења које је постигнуто на празник Сретења Господњег, 15. фебруара 1992. године у Саборној Цркви у Београду, када су Српски Патријарх Павле и чланови Светог Архијерејског Сабора служили са Митрополитом Иринејем (Ковачевићем), дотадашњим епископом у расколу. Коначно, 21. маја 2009. године, Свети Архијерејски Сабор је донео одлуку и о коначном административном јединству Српске Цркве у Северној и Јужној Америци.

Истовремено, ова књига осветљава битно питање Дијаспоре. Дијаспора је пред Православну Цркву поставила два битна проблема: питање провере исправности нашег схватања Цркве, оног које се у последњим вековима код многих од нас усталило, и питање мисије Цркве у свету.

Књига је изашла са благословом Епископа новограчаничког и средњезападноамеричког Лонгина и Епископа западноамеричког Максима.

Књигу можете наручити по цени од $15 код:
Western American Diocese
1621 West Garvey Avenue Alhambra CA, 91803
847 571-3600, 626 289 9061, 626 284 1484 (fax), Email: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Visit our online store at http://westsrbdio.org/en/sebastian-press/sebastian-press-publications


Contemporary Ecclesiological Reminderon the Diaspora:
History and analysis of so called “American schism” (1963-1992) and recommendations for its overcoming

by Bishop Athanasius (Yevtich)

Recently, a new book by Athanasius (Yevtich), retired Bishop of Herzegovina, was published in Serbian by Sebastian Press of Los Angeles in cooperation with St. Simeon the Myrrh-streaming of Vrnjacka Banja.

This book was written in a now already distant year of 1990. This is its first publishing since the original intent was to have it available only for the hierarchs of the Holy Synod for the purpose of overcoming the so-called “American schism” within the Serbian diaspora. Presently, as the Serbian schism has been liturgically and administratively vanquished, it is understandable and desirable to have this valuable research available to the public.

At the request of the Holy Synod, back then hieromonk Atanasije acceded to collect all relevant documents in reference to painful schism in Serbian Diaspora, placing them in the light of Orthodox Ecclesiology and Holy Tradition, which was the only way to face it properly and bring it closer to healing.The readers will notice how Bishop Atanasije analyzed responsibly, and impartially the whole question of schism, and at the same time provided comprehensive, integral and thorough ecclesial economy, recomendations for solutions.This book is the result of his Christ-loving and Church-loving labor.

A tangible result of Atanasije's ecclesiological recommendation was the Eucharistic renewal, communion, and reconciliation which was established on the Feast of the Meeting of the Lord in the Temple, February 15, 1992. At the Cathedral in Belgrade, His Holiness Patriarch Paul and hierarchs of the Holy Episcopal Assembly celebrated for the first time together since the schism, with Metropolitan Iriney (Kovacevic), up until then, schismatic bishop in Diaspora.Finally, on May 21, 2009, the Holy Assembly made a decission about conclusive administrative unity of the Serbian Orthodox Church in North and South America.

In the same time this book reveals crucial question regarding Diaspora, because ecclesial organization of the Orthodox Church abroad presents itself with at least two problems: a) a check-up of our interpretation and comprehension of the Church, especifically of the last couple of centuries existing convictions, and b) a question of the Church mission in the World.

This book is published with the blessings of His Grace, Bishop Longin of New Gracanica - Midwestern America, and His Grace, Bishop Maxim of Western American Diocese, of the Serbian Orthodox Church for North and South America.

Price $15

Call us today with your order!
Western American Diocese
1621West Garvey Avenue Alhambra CA, 91803
847 571-3600, 626 289 9061, 626 284 1484 (fax), Email: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
Visit our online store at http://westsrbdio.org/en/sebastian-press/sebastian-press-publications