Лекарски сан остварује на Менхетну

Срећна је ових дана млада лекарка из Ужица Марија Каљевић, јер је, каже, почела да остварује свој сан. Чврсто решена да се што боље у струци усавршава, добила је специјализацију из интерне медицине у Њујорку и радиће је по програму престижне болнице „Маунт Синај” с Менхетна.

Успела је то Марија у конкуренцији неколико хиљада лекара из целог света, сврставши се међу 28 одабраних којима је пружена шанса да се специјализују за жељену област медицине. Но тај изазов неће бити лак за Ужичанку: већ после прве године ове специјализације од почетних 28 њих 18 добија пролаз у другу годину и могућност да заврше целокупан трогодишњи посао, док ће осталих десеторо морати да тражи другу шансу.

.

– Верујем у себе, сматрам да сам привилегована добијеном шансом. Али још не сматрам да сам успела, биће то тек кад будем промовисана на другу годину и потом завршила специјализацију. С тим што, наглашавам, не бих успела без мојих колега из Србије који су тамо раније отишли на специјализацију. Њима дугујем захвалност, они су ми били највећа помоћ и подршка, ветар у леђа. Нема успеха без правих људи, контаката, препорука – казује за наш лист ова девојка.

Потекла из угледне ужичке породице Каљевић(отац јој је дугогодишњи директор фирме „Јединство – Металоградња”, мајка лекар гинеколог у овдашњој болници), Марија је кроз школовање у Ужицу имала само петице. Свира клавир, играла је фолклор, воли дружење. Студије медицине у Београду завршила је у року, а недавно је на ВМА обавила приправнички стаж.

–Определила сам се да у Америку идем на специјализацију, па за мање од годину дана положила све испите потребне за нострификацију дипломе, да бих могла да добијем радну дозволу за САД. Те захтевне испите, од којих полагање сваког траје по осам или девет сати дневно, полагала сам у тестинг центру у Загребу(код нас нема таквог центра), а практичан део обавила у Филаделфији, као једини лекар из Европе међу тридесетак у мојој групи. Мало се, иначе, мојих колега одлучује на овај тежи корак: углавном одлазе у европске земље где је потребно само одређено познавање језика.

Пут до специјализације у САД није лак. Једном у години америчке болнице отварају конкурс, уз интересовање хиљада лекара с разних меридијана. За интервју се од толиког броја одабере свега неколико стотина кандидата. Тако је Марија позвана на разговоре у четири болнице(две у Чикагу, по једна у Њујорку и Тусону), које је обавила крајем прошле године.

– У фебруару ми из Њујорка стиже мејл са понудом за специјализацију по програму угледнеболнице „Маунт Синај”. Била сам усхићена, јер сам ушла у узак круг одабраних. У тој болници већ има неколико наших лекара на специјализацији, неки су и завршили, а биће нас ту на првој години чак петоро из Србије. Чека ме велики рад: радна недеља од 70 до 80 сати, посао у болници с пацијентима, редовно учење и, на крају, полагање специјалистичког испита. Стижем из Ужица на Менхетн, са Ђетиње на Ист ривер, идем ка високим медицинским знањима – задовољна је наша саговорница.

На питање где намерава да се запосли после специјализације одговара да је рано за ту одлуку, јер све ради корак по корак. – А волела бих да се вратим у своју домовину као специјалиста интерне медицине и овде да радим користећи стечена знања из развијеног света. Но, видећемо – додаје Марија.

О томе шта значи наведена специјализација говорио нам је др Миљко Пејић, ужички васкуларни хирург који већ четири године ради у норвешком граду Кристијансанду. Миљко је својевремено, док је радио у ужичкој болници, био најмлађи потпредседник Српског лекарског друштва и потпредседник Лекарске коморе Србије.– Веома ми је жао што последњих година изузетно вредна деца мојих колега одлазе у Америку и Немачку са великом опасношћу да тамо заувек остану. Марија је добила јединствену прилику да се пробије у врх медицине у Америци, на једној од најпознатијих медицинских институција у свету. Верујем да ће шансу искористити, а њен евентуални повратак у Србију донео би квалитет и подстакао друге младе људе да се по стицању изузетних знања и вештина врате кући, допринесу изградњи једне боље и лепше Србије. Последњих година разлике између медицине на развијеном Западу и у Србији постају веће, због наше економске слабости нисмо у стању да технолошки у довољној мери пратимо Запад. Зато су нам, у недостатку технологије, потребни кадрови са светским искуством, правилима понашања у професији, хуманим односом према пацијенту – каже др Миљко Пејић.

Бранко Пејовић
Политика, 5. 5. 2015.