Када се велики умови играју науком о подацима

Београд и професор Зоран Обрадовић, директор Центра за анализу података и биомедицинску информатику у Филаделфији, угостиће 600 врхунских научника из САД, Србије и са западног Балкана.

Кад из Америке стигне више од 50 научника и истраживача, које је одабрала тамошња Национална фондација за науку САД (НСФ), а уважава само оне што постижу врхунске резултате, онда је несумњиво реч је о јединственом догађају. Београду је после осам година труда успело да буде домаћин значајног научног скупа – радионице научника из САД, Србије и западног Балкана који се баве науком о подацима (они с енглеског говорног подручја рекли би: дата сајанс).

Уз све позване госте на једном месту наћи ће се око 600 умних глава. Своје окупљање научна елита с оне стране Атлантика започиње у недељу, одлазећи у археолошки парк Виминацијум, а од понедељка би требало да буду на сесијама у Палати „Србија”.

Председавајући београдске радионице САД–Србија и западни Балкан биће проф. др Зоран Обрадовић, директор Центра за анализу података и биомедицинску информатику на Универзитету Темпл у Филаделфији.

Подсећа да су људи одувек скупљали податке, записивали их.

– После књига и свезака дошли су нови медији, из године у годину све јефтинији и доступнији, па је сад могуће све снимити. Али подаци сами по себи не значе ако их неко не протумачи и не повеже. Ономе ко се бави пољопривредом помоћи ће да унапред зна какве ће усеве имати на поседу – наводи пример наш саговорник.

Професор Зоран Обрадовић помиње и струју, саобраћај као широко поље рада за „сакупљаче” података. У пројекту о струји узимао је у обзир и метеоролошке анализе, јер ако буде невремена дрво може да падне на жицу и прекине довод електричне енергије. Зато се обележе најосетљивије тачке и ту брани систем, а не отклањањају последице јер је то скупље.

Ко је заслужан за рађање те младе науке о подацима? На то питање наш саговорник не одговара с потпуном сигурношћу, али напомиње да се у Америци много тога деси мало пре него на другим местима, а интернет и друштвене мреже су потврдили колико је важно да претраживач понуди поуздане податке.

Професор помиње „биг дејту” као нешто што чува мноштво података на претраживачима на интеренету. Ето повода га питамо шта је то и колико. Као соба, сајамска хала или омања кутија? Уз смех признаје да је првог „чувара” милиона података он први пут видео у Порторику. Био је то такозвани петабајт у служби опсерваторије „Ресибо” усред џунгле, одакле се небо добро видело, а ту су прикупљани подаци о потенцијалном животу на другим планетама.

– Признајем и ја сам замишљао неку огромну зграду, али када сам дошао на лице места, а било је то пре отприлике 15 година, ушао сам у мању собу и у њој угледао у ћошку нешто налик на кутију или ормар. Технолошки напредак их је временом смањивао, сада се за јак компјутер качи кутија од килограм-два и почињете да радите. Нису тоне. Али центри у којима на пример „Гугл” чува податке подразумева сијасет тих кутија. То су можда већ тоне – одговара професор Обрадовић.

Интересантно је да је археологија успела да нађе своје место у науци о подацима, чинећи нешто попут четвртог важног стуба целе конструкције. Она три остала су фундаментални подаци, потом критични ресурси, попут поменуте струје, здравства или саобраћаја, и биоинформатика.

– Одувек је сакупљање података о прошлим временима значило решавање неке мистерије. Велики је изазов склопити све делиће, а и интересантно – признаје наш саговорник. – У последње време се у археологији све чешће користе компјутерски модели, јер истраживач нема ни много пара а ни времена. Помажу му дронови, снимају терен одозго, други апарати откривају шта је у дубинама, а системом вероватноће долази се до претпоставке „да би овде било боље копати него тамо”. А тек тродимензионалне представе на основу пронађених експоната, од лобање се добија глава човека с косом.

– Пре три недеље сам био у Шведској, у Поморском музеју Васа, где сам видео да се потонулим бродом баве и археолог и микробиолог. Овај други ће вероватно помоћи да пратимо неку болест кроз време да би људи данас могли успешније да се лече. Није археологија само чепркање по песку! Уосталом, и на овај наш скуп долазе водећи људи дигитализације археологије, то је светски ниво – подсећа наш научник с великом репутацијом у Америци.

Сем што интересантно говори, професор има и интересантну биографију. Студирао је математику после Математичке гимназије и радио у „Винчи” у Рачунарском центру. Студије је завршио 1985. и запослио се у Математичком институту САНУ „у прошлом веку”, како примећује, а пут Америке је пошао чим је овде магистрирао рачунарство. Докторирао је у Пенсилванији.

– Нисам имао намеру да одем, да успем у Америци, како то неки сањају. Увек ми је циљ био да се бавим нечим занимљивим са занимљивим људима. Сећам се да сам радио магистарски из паралелних алгоритама и почео сарадњу с професором Јаном Барберијем из Британије, с Норвик универзитета. Позвао ме је да с њим радим докторат, пристанем, али њему стигне позив да иде у Америку. И тако одем и ја да радим алгоритме. Професор Јан ми је понудио да се бавим неуронским мрежама. Нисам имао појма о чему прича. Испостави се да су неуронске мреже нова врста компјутера који могу да уче. Никада ми није било важно на којем сам универзитету већ с ким сарађујем – признаје.

Питамо професора Зорана Обрадовића колико дневно ради, на шта он узвраћа да то чиме се бави не доживљава као рад већ као игру. Али, игра се цео дан.

Има ли пензије за научника?

– У Америци нема, нити неко неког присиљава да оде с посла, поготово не ако је запослен на универзитету. Да ли сам у Америци или Србији није битно, мада стално путујем па сам и тамо и овде – подсећа.

До уторка увече сасвим сигурно биће домаћин елити с којом уосталом сарађује, дакле, у најбољем друштву.

О колегама из Кине

Иако је тешко прецизно одмерити и закључивати ко је и колико допринео науци, професор Зоран Обрадовић примећује да су у последњих десет година много постигле његове колеге из Кине захваљујући организованом приступу.– Они то сада најбоље раде, шаљу младе људе на једногодишње усавршавање, чим заврше враћају се кући, долазе нови. Иначе, ја се увек радујем када видим и сретнем се са младима. Мислим да ће и студентима који ће присуствовати овим нашим радионицама у наредних два дана бити драгоцено оно што ће сазнати. Рекао бих да ће то бити као да су неки предмет слушали и учили два семестра на факултету – уверен је професор.

Извор: Политика