Како препознати сексуално насиље над децом

Уз подршку Уницефа и Друштва за дечју и адолесцентну психијатрију Србије, у нашој земљи се спроводи програм обуке педијатара, лекара ургентне медицине, медицинских сестара, психолога, социјалних радника, педагога и наставника, како би се оспособили да адекватно реагују и помогну сексуално злостављаним малишанима

Сваки трећи педијатар који је учествовао у анкети спроведеној под покровитељством Удружења педијатара Србије срео је пацијента који је доживео сексуално насиље. Ауторка ове анкете др Јелисавета Сања Роловић, клинички психолог и психотерапеут, која је супервизор брачне и породичне терапије на Акермановом институту за породицу у Њујорку, ових дана спроводи обуку стручњака Србије како би им помогла да што успешније препознају и да адекватно реагују у случају сексуалног злостављања деце.

„Пројекат је започет уз подршку Уницефа и Друштва за дечју и адолесцентну психијатрију Србије. У првој фази пројекта кроз обуку је прошло више од сто педијатара, лекара ургентне медицине, медицинских сестара, психолога, социјалних радника, педагога и наставника, јер су управо они, поред родитеља, најчешће у контакту с децом”, објашњава наша саговорница.

Др Сања Роловић указује да подаци изведени из прве националне студије о друштвеном одговору на сексуално злостављање Инцест траума центра из Београда говоре да, у просеку, у сваком одељењу седи четворо ђака која су доживели неки вид сексуалног насиља – од додира, преко опсцених телефонских разговора, излагања порнографским садржајима, па све до сексуалног односа. Подаци изведени из Балканске епидемиолошке студије која је спроведена 2013. године говоре да је 12 одсто девојчица и осам процената дечака доживело неку форму сексуалног злостављања.

– Најраспрострањенија предрасуда о сексуалном насиљу која је заједничка и стручњацима и лаицима јесте да се то не дешава толико често, односно да се насиље дешава у сиромашним, алкохоличарским, ромским или породицама које су огрезле у социјалну патологију. Нажалост, сексуално злостављање деце није ретка појава и догађа се у свим друштвеним слојевима. Друга предрасуда јесте да злостављање чини непозната особа. Међутим, реалност је да децу у највећем броју случајева злоставља особа која је детету блиска и у коју дете има поверења. У две трећине пријављених случајева починилац је био члан породице. Трећа предрасуда јесте да покретање разговора са дететом о сексуалном злостављању само погоршава ситуацију. Наиме, и међу стручњацима и међу лаицима доминира уверење „Није моје да се мешам”. Али, чињеница је да је немогуће остати морално неутралан у овом сукобу. Ако прећутите, ви се стављате на страну насилника који очекује да ћутите, као што очекује да дете ћути – упозорава наша саговорница.

А на питање – зашто деца, у највећем броју случајева, не говоре о томе да су сексуално злостављана, др Сања Роловић каже:

„Не можемо очекивати од детета да отворено говори о томе. Оно се плаши да му нико неће веровати, а ако је злостављач неко ко је близак детету или породици, оно брине да ће довести у невољу ту особу уколико проговори. Поред тога, деца верују да су сама одговорна за то што им се дешава односно да је злостављање њихова кривица и стрепе да ће бити кажњена ако о томе проговоре. Веома мала деца немају развијен речник којим би верно пренела шта се дешавало и не разумеју да су активности које су над њима извршене насилне, посебно ако је злостављач све представљао као игру. Нека деца се плаше зато што им злостављач прети да ће физички повредити њега или сестру, брата, мајку. Али, деца пре свега ћуте зато што их нико не пита. Због тога је веома важно да лекар или наставник дете питају шта се дешава ако примете промене у његовом понашању”, објашњава др Роловић.

Искуство говори да се сексуално насиље најчешће открива тако што неко близак примети промене у понашању малишана. Деца која су доживела насиље постају агресивнија или изолованија, њихово понашање постаје сексуализовано и непримерено узрасту и она често мењају расположење према особама које су им блиске. Примера ради, дете које је волело деду одједном одбија да му седи у крилу.

– Ако дете ипак одлучи да повери своју тајну, саопштиће је некоме са ким се осећа сигурно и ономе за кога процењује да ће му поверовати – то може бити мајка, а може и омиљени наставник. Разлог због којег ми спроводимо обуку стручњака који су у контакту са децом јесте да им приближимо како да реагују када им дете наговести или пријави насиље. Јер, када се тајна открије, више ништа неће бити исто у животу те породице. Цео државни апарат улази у породицу – од полиције, преко социјалне заштите и правосуђа и велики је изазов заштитити дете када се то догоди – закључује др Јелисавета Роловић.

Извор: Политика