Видовдан – смерно усхићење!

Епископ Максим (Васиљевић) одговaρа на питања која се односе на доживљај, прославу и значај Видовдана за Србе у Америци
 
1. Колико је Видовадан значајан за Србе у Америци и шта се мењало у прослави, с обзиром да, у периоду комунизма, овде у земљи фактички престаје његово обележавање и прослављање?

Видовдан је знак, симбол, подсетник и опомена свима који се уљуљкују у лагодним навикама живљења и мишљења. Οд почетака српског присуства у Америци до данас Видовдан је обележаван свечано, са неминовном дозом радосне-туге, што је одлика православног животног етоса. Један српски архимандрит у Америци, Доситеј (Обрадовић), описао је начин прослављања. Он каже да би се Срби на Видовдан сећали јунака који су слављени и опевани у многобројним песмама у свим српским нараштајима. Сила Видовдана је таква да дозива најјача осећања код сваког Србина, и при спомену те речи би сузе радости и туге, љубави и привржености према отаџбини излазиле на површину. Невезано за број, свака српска заједница је празновала Видовдан на најбољи могући начин сходно локалним условима и околностима: у рудницима, градовима и селима, братским организацијама или парохијама. У прво време, људи би доносили своје амблеме, војничке капе, мачеве и друге симболе. Окупили би се у цркви, сали или дому једног од домаћина, и ту би обележили празник. А ишли би и на гробље да се сете косовских јунака, који су се борили за Крст часни и слободу златну. Жене би спремиле погачу, пиће, колаче за гробље, а могао је бити и пикник у парку, башти. Наравно, најсвечаније би било у Српским православним црквама где је служена Литургија а потом и парастос, са поменом Св. Кнезу Лазару, војсковођама, официрима и војницима, као и свима који су живот положили од Косова и по Косову до данашњега дана. На тај начин, Видовдан је слављен као заједничка слава попут Савиндана, са принесеним кољивом и колачом. Свештеник би произнео надахнуту беседу о смислу и значају празника, и многе сузе би заискриле зато што су тада – а и данас – многи овдашњи Срби били ветерани ратова старијих и новијих датума, или би се сетили својих очева и дедова који су пали на бојном пољу бранећи отаџбину од непријатеља. Неки од њих и дан-данас носе ожиљке са бојног поља.

И данас се Видовдан прославља свечано, али са много мање жара. Но то је последица и стања у Србији, јер је новија емиграција стигла са манирима и слабостима које је гајила у старом завичају. А у Србији је, морамо признати, последњих седамдесет година на делу била једна монополистичка класа која се саморепродуковала и опстајала негирајући историјско наслеђе. Видимо да ни данас није боље. На сцени је партократија са политичарима који користе језик силеџија. Владајућа врхушка делује гротескно, било када дочекује стране државнике било када наступа као супермен у поплавама. Упркос светлим примерима и подвизима највише усамљених појединаца, српска политичка и културна сцена данас пати од болести аутизма. Њени симптоми су: новинарска субкултура, ретроградни менталитет, буквализам у форми, квази-научни фундаментализам, интелектуални провинцијализам и барбарогенија. То је утисак посматрача са стране и тако нас виде наши суседи, благонаклони или не.

Овај тренд је настао услед фрустрираности после пада умишљене величине ”српства” а онда, као магнетом, привукла примитивизам и сирови национализам. То је тренд који жели да прикаже српски концептуални систем као аутохтон, иако он то није, јер су Срби неговани на Илијади и Одисеји (откуд Плутар и Платон у припрати Љевишке у Призрену?) као и на византијским философима, Оцима Цркве. Данашња влада није тога свесна и зато је укинула не само министарство дијаспоре и вера него и министарство за Косово и Метохију. Уколико не будемо поштовали своје жртве завршићемо и сами у забораву и анонимности историје.

2. Шта је основа видовданског завета или етике код Срба у Америци?

Најпре, сматрам да се у основи налази хришћанско наслеђе Косова и Метохије. Оно служи као моћан симбол, а о улози симбола треба размишљати будући да човечанство још увек на основу њих функционише. Ако српска елита (политичка, црквена, културна) нема шта боље да понуди изазовима савремености, боље да се што пре склања са сцене овог суровог времена све бржих промена, јер њој и њеним стереотипима и конформизму никакве промене не могу ићи у прилог.

Друга одлика овог завета је да оно не позива на мизантропски или оружани устанак против било кога, него смера ка томе да разбуди, подстакне и васкрсне код људи истинску духовност која је изворно красила Косовски завет. Као што је неко умесно некад рекао: косовски завет је Нови Завет изражен у српском стилу и кроз српско искуство. При томе, то је и даље Христов Нови Завет а не нешто друго. Косовски завет не постоји изван Новог Завета. Према томе, он је отеловљење Новог Завета у животу и етосу нашег народа, његовој историји, бићу, земаљској судбини.

Чврсто верујем да видовданско наслеђе носи у себи нешто јако снажно, попут атомске честице: може да постане експлозија у тишини која ће распршити сваку лаж, фалсификат, плагијат, илузију не уништавајући никога; без колатералне штете. При том, овај бљесак може даровати истину живота као благослов слободе и јединства свакоме на планети земљи, па и на Косову које је Српска terra sacra.
 
3. Колико је тај етички принцип, условно говорећи, донесен из старог краја, доживео модификацију у сусрету са америчким начином живота, интересима и мултиетничношћу?

Пошто је живот непредвидив, а човеков идентитет многострук, а опет са једним заједничким принципом, неминовно је да човек себе прилагођава уз настојање да сачува своје језгро. То прилагођавање није лоше по себи јер традиција која се не адаптира постаје декаценција. Интровертност уништава стваралаштво. Знамо добро да су и Срби једна мешавина а поготово је Америка једна посебан конгломерат народа на новом континенту.

С друге стране, западна цивилизација се приближила свомe крају и велико је питање коме или чему данас служи једна Европа. На делу је декаденција цивилизације али је проблем у томе што ову цивилизацију нема ко да наследи. И док у Русији имате олигархију, ми остали живимо у постдемократском друштву у време када постоје озбиљне претње људском бићу и здрављу, када технологија угрожава слободу личности, када потрошачка незајажљивост прети одрживости наше цивилизације, па и планете. Америчко друштво, с друге стране, показује потребну флексибилност за различитости. Иако вам отворено не одузима одлике идентита, оно ипак тражи жртвовање важних принципа у суровој борби неодарвинистичког социјалног капитализма. Српска пак еклисијална култура, настала у средњем веку, јесте једна структурисана саборност која негује слободу. А слобода није хаос, није ентропија и анархија, него и дисциплина и одговорност; тачније, то је слобода полиса који свој смисао види у хармонији истине.

Сав изазов је у томе да хришћанство, као вера највиших цивилизацијских стандарда урбаног становништва, опстане у новом веку. Не може се хришћанство одржати и унапредити величајући примитивизам. Ко стоји стабилно у вери, тај има слободне руке и може да их пружи другима; ко не стоји, тај се хвата за свакојаке поштапалице. Православље у Америци мора да буде носилац интегралног Предања, а не партикуларизма. Рекао бих и ово: као што у Србији недостаје пророчанско сучељавање са дезоријентисаном владом (која се сада неразумно јуначи а потом неоправдано капитулира), тако се у Америци осећа недостатак суочавања са свепрожимајућим дискурсом секуларних идеологија.

4. Да ли се Видовдан догађа ту у њиховим животима, има ли тог патоса, туке често и фатализма у ком се национални сегмент Видовдана вековима колеба између пораза и победе?

Уколико Видовдан поистоветимо са павловском ”силом у немоћи”, тада је могуће живети свој лични Видовдан на начин који пружа наду. Никола Кавасила, солунски светитељ (при том изузетан дипломата свога времена), рекао је да ”ми побеђујемо када други побеђују”, што је израз новог начина постојања, само-испражњујућег модуса бића који у другима види свој идентитет – па се тако радује њиховим победама. Христос нас је својим животом, посебно Страдањем и Васкрсењем, научио кенотичком начину битовања. Показао је да постојимо не да бисмо владали другима; или: да можемо постати владари само ако служимо другима, ако живимо и хранимо се не прождирући (убијајући) друге. Не желимо да побеђујемо тако што ћемо друге да потремо, већ желимо да живимо радошћу која сваког подиже из безнађа: ”Када сам слаб, тада сам јак ”(2 Кор. 12,10). И када пропадам, тада чврсто могу да станем на своје ноге.

Данас је Српски народ на Косову и Метохији највећа жртва погрешне и безосећајне политике своје државе и политичке елите. Стога поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног или либералног. У томе је велика одговорност црквених посленика на Косову и Метохији и Србији. Уколико духовни вид не иде с ону страну феноменолошког, тада се не разликујемо од публициста, не уносимо наду на будуће, не призивамо есхатолошку слободу која преводи на другу обалу. Историја је ћудљива и креће се неимитним током, често од стране скривених и генерално непознатих сила које се не осврћу на наше појединачне погледе, наде и планове. Ми живимо вером, а не знањем, што ће рећи да допуштамо Богу да уђе у историју, не само на крају него и у било којем другом моменту времена – што је постало могуће кроз Васкрсење као историјски догађај: једино се тако коренито преображава човек и време.

5. Колико вам у раду са верницима значи Видовдан?

Не мало!  Ми међутим морамо уочити битну разлике између критичке историографије и усменог предања, између библијског (трезвеног) реализма живота и идеолошких злоупотреба националних осећања. Верујем да Српска Црква у Северној и Јужној Америци негује правилан однос према нашем народу и хришћанским задужбинама Косова и Метохије. Осим примера трајне бриге за народ кроз слање материјалне и новчане помоћи, Епископски савет наше Цркве Америци је одлучио да на енглеском језику објави знамениту монографију Задужбине Косова (први пут изашла 1987. године). Ова колорна књига тврдог повеза на преко 900 страна служиће као живо сведочанство о изузетном настојању Првославне Српске Цркве да створи врхунску духовну и материјалну културу, очува своје вековне споменике и сачува хришћанско наслеђе Косова и Метохије. Ово је, дакле, књига за сваки хришћански и српски дом. Књига ће бити подељена установама, библиотекама и другим значајним институцијама широм света. Залажући се за приоритет хришћанске културе над политиком, ова монографија позива да се превазиђу идеолошке деобе у пуној политичког набоја атмосфери данашњег Косова и Метохије.

Ово ме води следећем утиску: постоји у видовданској етици нешто што превазилази уска мњења, погледе, претензије... Андре Малро је рекао отприлике овако нешто: “култура никада не може бити прошлост ако се чува као нешто најдрагоценије”. Исто се може рећи за духовна, културна и материјална блага Православља на Косову, јер она иду с ону страну националних и политичких деоба и агенди. Стил живота који извире из видовданске етике позива све нас – било да смо у расејању или у завичају – да све наше разлике ставимо под светло новозаветног етоса.
    
6. Шта је оптимистичко, креативно, подстицајно у оном што видите у видовданској етици међу Србима у Америци?

Верујем да је Косово до данас било показатељ српске историје, а време ће показати да ли ће тако остати у будућности. Чини ми се да Срби у Америци интуитивно осећају снагу и смисао видовданске етике, али нису довољно свесни њених последица или ”обавеза”. Јасно је да трка за америчким стандардом не оставља много простора за све оно што овај етос повлачи: жртву, љубав, слободу, самопрегор, алтруизам… Ипак, треба веровати да Православље може америчким Србима и Српкињама дати залог и надахнуће за нове подвиге, стваралаштво, борбу за част против бешчашћа, наду против безнађа, храброст над апатијом. То је етика парадокса: незаборавно сећање, новотворење при мировању, радосна туга, крећуће се стајање, смерно усхићење… Не готови одговори, него перспектива. Другим речима, Видовдан нам пружа духовне, културне и еклисијалне претпоставке за излазак из кризе, јер је проблем Србије данас – проблем критеријума и квалитета.

Видовдан, 2014.