Ми и даље припадамо ”византијском културном комонвелту”

Божићњи интервју са епископом лосанђелеским и западноамеричким Максимом

Дневни лист Данас, 7. јануар 2021.


Како је Србија, чија је средњовековна држава духовно и културно припадала “византијском комонвелту”, тек после другог поџамљења Свете Софије прошле године добила “једину књигу” о овој светињи, чији сте Ви преводилац, а Епархија западноамеричка издавач?

Иако је српска византологија дуго била једна од водећих у свету, ипак се десило да до прошле године о Светој Софији нисмо имали ниједну књигу на српском језику. Међутим, има код нас доста разних осврта на њу, па је један српски посланик у Цариграду с краја 19. века рекао да је Света Софија много богатија српским успоменама него што то данас историја наша зна. Утешно је што су архитекте светосавског храма на Врачару – пројекат је архитекта Александар Дероко сачувао од нациста у земљаном поду своје куће – ту празнину надокнадили тиме што су се угледали на непоновљиву Аја Софију. Уместо књиге, ето, добили смо један стваралачки зиждитељски ”препис” Велике цркве, што није мало, мада нисам присталица копирања ни преписивања. Сматрам да ми и даље духовно и културно припадамо “византијском културном комонвелту”, према кованици оксфордског византолога Димитрија Оболенског. У данашњим условима, то је онај миље који подстиче на стваралаштво и новину. И ако се понекад од њега удаљимо, неке искре ипак покажу да се враћамо том теолошком топосу, који није само место на мапи.

За Милорада Павића, Ивана Лалића, Гојка Ђога, Стјепана Митрова Љубишу, Предрага Ристића и многе друге, Константинопољ је био и остао центар Васељене, а Аја Софија – храм над храмовима. Кажу да Павић никада није преболео пад Цариграда. Добро је знао да смо од Ромеја добили везу са традицијом свих традиција, а то је цела једна култура, писменост, књижевност, појање, Ћирило и Методије, Хиландар итд. Ктитор цар Јустинијан је по предању рођен на данашњем Косову, у Улпијани (Липљан), близу предивне Грачанице, и то у доба када су Срби почели да долазе у Византију. Ава Јустин Поповић је говорио да смо ми ”вечни дужници светој Византији за све вечне вредности које имамо у нашој историји, и у нашим душама”. За византијску мисао је говорио да је то “грандиозна богомисао, света и богоцентрична, и увек гладна Оваплоћенога Бога Логосa”. To изненађујуће осмишљење постојања, света и историје које нам је даровала Византија дужни смо да оваплоћујемо у савремени начин живота, односно у нови цивилизацијски предлог.

Шта је било пресудно да преведете баш ову књигу нефролога из Атине  Хараламбоса П. Статакиса, објављену још 1997, у којој су испреплетени архитектура, уметност, историја, духовна и светлосна мистика задужбине цара Јустинијана?

Статакис је био човек изузетне естетске и духовне осетљивости и са њим сам се дружио док је писао књигу о којој је реч. Он је поникао из аутентичног предања које се темељило на традицији o којој говоримо. Уочио је да су код пројектовања и изградње Аја Софије коришћена најбоља знања из теологије као и за то доба најмодернији научни увиди математике и физике. Света Софија је идеални пример синтезе лонгитудиналне (латинске, западне) базилике и централне (крстасте, источне) базилике. Пре њега сам о Светој Софији слушао од наших архитеката Предрага Ристића и Љубише Фолића… Пре ове књиге, речи ”Света Софија” у мојој српској души носиле су топлину подсећања на зближеност наше заједничке православне балканске породице. После ње, препознао сам да осмишљење живота које нам је кроз дар писмености пружила Византија нема везе са утопијским конструктом или идеолошким „убеђењем“, него са начином на који се „додирује“ заједничка нада за животом слободним од пропадљивости. То се одигравало у заједничком историјском телу цивилизације и културе са којом су нас повезали Немањићи. Средњовековна Србија је као чедо Велике Цркве, остварила такво сродство духа и трајну везу са Мајком Црквом, да јој је она даровала издржљивост преживљавања и обнове.

Превод те књиге на српски ме је удостојио и особите части да саучествујем не само у континуитету него и у једном новом заквашéњу које се крајем последњих деценија одвијало у Србији, са предводником у св. Јустину Поповићу и његовим настављачима. Лично „једрење ка Византији“, у духу ирског песника Вилијама Батлера Јејтса, који је жудио “за светом куполом Св. Софије”, омогућило ми је да схватим да је тријумф ромејске католичности – тријумф крста и васкрсења.

Да ли је уопште могуће одгонетнути “тајну” Свете Софије којом су подједнако били опседнути како православни свет средњег века, тако и сви освајачи Цариграда у прошлости, а ту опседнутост показују и савремене турске власти, које су је по други пут прогласиле за џамију прошлог лета?

Ствар није у томе да се она одгонетне до краја, јер је то и немогуће, али је важно да то свако од нас покуша лично да учини. Аја Софија је образац хришћанске архитектуре и чуди ме то што њен стил није заступљен у нашој новијој архитектури. Отомани су такође поштовали ову цркву, дивили јој се и нису могли да издрже док нису у њој почели поново да се моле.

Подједнако важно за то одгонетање јесте ново откривање Аја Софије и ”превођење” тог искуства у конкретни предложени израз, способан да се постави наспрам безизлаза тренутне цивилизацијско­културне „парадигме“ која је на заласку. Тај против-предлог видим у стварању једне црквено-друштвене динамике која ће оно примљено са Запада претворити у аутентичну перспективу. Можда на сличан начин ономе како је наш средњевековни човек у тај византијски културни оквир уткао мотиве који изражавају историјско и егзистенцијално искуство српског народа.

Чиме се објашњава да нема тог описа, фотографије ни снимка који могу дочарати снагу и дух њеног унутрашњег простора?

Одговор лежи у споју њене сложености и једноставности. Светлост је архитектонска одећа Аја Софије, а како описати светлост? Јер, Света Софија је „у простору одсликавање – путем материјом осуштињене светлости – Богочовека Христа”, по речима владике Атанасија Јевтића. Управо Божић је био празнична слава Аја Софије. У заборављеној књизи „Цариградске слике и прилике” Чедомиља Мијатовића, српског посланика у Цариграду с краја 19. и почетка 20. века, стоји следећа мисао: ”Има речи које као да су очаране, и које кад изговорите отварају вам читав Сезам успомена. Таква је реч – Света Софија!” Он још примећује да се у овој истој цркви молила Богу поетична и племенита душа Стефана Високог.

У књизи се, између осталог, помиње и манастир Хора који је такође као и Света Софија поново од музеја претворен у џамију. Да ли је хришћански свет довољно снажно одговорио на актуелне потезе Турске и зашто се на крају, не рачунајући вербална реаговања, све свело на грчки проблем? Због чега сте уз превод књиге објавили и писмо покојног патријарха Иринеја турском председнику Реџепу Таипу Ердогану?

То обраћање покојног патријарха Иринеја, као глас историјске савести, говори о нашој нераскидивој повезаности са византијским наслеђем. Оно одаје чак и више од оног што се из написаних речи назире. Културни свет је кроз ове поступке схватио да је Ердоганов режим лишен и оне минималне племенитости Отоманске теократије. Међутим, о судбини Хоре и Аја Софије Бог Логос, који се оваплотио ради спасења света, још није изрекао последњу реч. А оне нису само симболи и „метафоре о пореклу“ него и путокази за будућност. Не треба да дозволимо брисање сећања на њих, јер нам се то може вратити као и властити damnatio memoriae. Неопходно је да их изнова, али слободно и ненаметљиво, укључимо у токове нашег модерног живота.

Нама не треба имитирање византијског ”модела” него завештање за нова надахнућа. Уколико се нађе квасац буђења у нашој друштвеној и црквеној самосвести тада ће оно најбоље из Византије бити присутно у нашем животу и када о њој говоримо и када о њој ћутимо.

Какву поуку због Косова и Метохије, а и шире, треба да извучемо из случаја Свете Софије и оног што се  у Турској данас догађа за православном баштином?

Главна поука гласи да поред очувања једног географског простора наш циљ треба да буде и узношење у културни, литургијски свет којим он одише. Наше косовско-метохијске цркве стоје као сведоци и, не узнемиравајући друге, светле, теше, подносе и чекају оне који теже да их забораве или, не дај Боже, продају. Заиста, није поштено причати успаванке о „Европи 21. века“, а затварати очи пред апокалиптичким стањем у појединим српским енклавама.

Господ воли свако биће, али највише се поистовећује са несрећнима. Када човек изгуби нешто болно важно, и покаже се достојним искушења, тада му Бог дарива нешто драгоцено и неуништиво. То се не би могло задобити без оног претходног губитка. Ипак, наше историјско путовање тече не као носталгични ход ка прошлости, него ка Граду који долази.

Шта је Ваша божићна порука верницима?

Једина сила која може да помогне свима, да оживотвори све и да наш глобализовани свет приведе истини, није људска моћ која потчињава и влада над немоћнима, већ сила Богомладенца. А пошто је Дете из витлејемске пећине Бог који је постао човек, тада енигма постојања, драма патње и апсурд смрти имају одговор. Пут самопредавајући се љубави побеђује све, па и нашу индивидуалистичку самодовољност. Таквим путем вреди кренути.