A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Темељи од књига

Код ге­не­ра­ци­ја гле­да­ла­ца од­ра­слих на нај­по­лу­лар­ни­јим хи­то­ви­ма хо­ли­вуд­ске фа­бри­ке сно­ва раз­вио се је­дан нео­би­чан фе­но­мен.

Не­ма ту, ве­ру­јем, пре­те­ра­не раз­ли­ке из­ме­ђу не­ка­да­шњих Ју­го­сло­ве­на или оста­лих Евро­пља­на ко­ји су има­ли сре­ћу да се не на­ђу за­то­че­ни иза гво­зде­не за­ве­се.

Реч је о то­ме да су мно­го­број­не сли­ке из жи­во­та са оне стра­не Атлан­ти­ка по­сред­ством ка­тод­не це­ви на­ла­зи­ле пут до на­ших днев­них со­ба и по­ста­ја­ле сва­ко­дне­ви­ца, мал­те­не при­зор из ком­ши­лу­ка.

По­ла­зи­ло је то за ру­ком и Ди­зни­ју, чи­ји су цр­та­ни фил­мо­ви, ка­ко под­се­ћа­ју нај­бо­љи ње­го­ви ов­да­шњи хро­ни­ча­ри, успе­ва­ли да у со­ци­ја­ли­стич­ку Ју­го­сла­ви­ју уз до­го­дов­шти­не ње­го­вих жи­во­тињ­ских ју­на­ка уба­це и сли­ке аме­рич­ког сна – ку­ћа са трав­ња­ци­ма, ауто­мо­би­ла и бо­га­тих тр­пе­за.

Не­ке пак сли­ке су нам се то­ли­ко уре­за­ле, по­ста­ле су део на­шег „ко­лек­тив­ног не­све­сног” да смо по­че­ли да их сма­тра­мо сво­ји­ма, а да их ни­ка­да ни­смо истин­ски до­жи­ве­ли.

По­се­та Хар­вар­ду је за ме­не но­си­ла од­ре­ђе­ну до­зу фа­ми­ли­јар­но­сти, не­че­га што сам мно­го пу­та прет­ход­но (вир­ту­ел­но) до­жи­вео.

При­зо­ри Но­ве Ен­гле­ске у је­сен, са свим оним гор­дим згра­да­ма од цр­ве­не опе­ке и зе­ле­ним трав­ња­ци­ма пре­ко ко­јих пре­тр­ча­ва­ју ве­ве­ри­це би­ли су већ по­зна­ти, али тај осе­ћај ни­ма­ло ни­је ума­њио ути­сак им­пре­сив­но­сти.

Хар­вард је, на­и­ме, по­но­во за­др­жао пр­ву по­зи­ци­ју на ранг-ли­сти нај­бо­љих свет­ских уни­вер­зи­те­та, а екс­клу­зив­ност сту­ди­ра­ња на овом ме­сту и ли­ста ути­цај­них на­уч­ни­ка, умет­ни­ка и по­ли­ти­ча­ра ко­ји су не та­ко дав­но ле­шка­ри­ли на истим овим трав­ња­ци­ма не мо­же, а да не ули­је из­ве­сну до­зу стра­хо­по­што­ва­ња.

Мој до­ма­ћин, ко­ји је сту­ди­рао, а по­том се за­по­слио на Хар­вар­ду, по­ка­зу­је ми ме­сто на ко­јем ов­да­шњи ди­плом­ци тра­ди­ци­о­нал­но ба­ца­ју ка­пе у ва­здух на­кон ди­пло­ми­ра­ња.

„На на­шој до­де­ли ди­пло­ма је го­во­ри­ла На­та­ли Порт­ман, та­ко­ђе не­ка­да­шња сту­дент­ки­ња са Хар­вар­да”, ко­мен­та­ри­ше док иде­мо ка би­бли­о­те­ци, за ко­ју твр­ди да је „не­што по­себ­но”.

У би­бли­о­те­ци Уни­вер­зи­те­та Хар­вард, нај­ве­ћој сту­дент­ској и ме­ђу нај­ве­ћим свет­ским би­бли­о­те­ка­ма уоп­ште, до­жи­вља­вам нај­ви­ше „хар­вард­ског”, на онај на­чин ка­ко сам га за­ми­шљао још од до­ба ВХС ка­се­та.

Зи­до­ви об­ло­же­ни др­ве­том, ко­жне фо­те­ље, лам­пе са зе­ле­ним аба­жу­ри­ма, ви­со­ки про­зо­ри кроз ко­је се ви­де кро­шње бре­сто­ва и – књи­ге. Не­пре­глед­ни ни­зо­ви уред­но по­сло­же­них по­ли­ца са књи­га­ма нај­ра­зли­чи­ти­јих са­др­жа­ја.

Са­крал­ну ти­ши­ну ко­ја иде под ру­ку са ми­ри­сом књи­га ре­ме­ти тек при­јат­ни звук окре­та­ња стра­ни­це или тип­ка­ња по та­ста­ту­ри. Про­це­њу­је се да хар­вард­ска би­бли­о­те­ка бро­ји го­то­во 19 ми­ли­о­на књи­га, 400 ми­ли­о­на раз­ли­чи­тих ру­ко­пи­са, 5,4 те­ра­бај­та ди­ги­тал­но ар­хи­ви­ра­них са­др­жа­ја... У ви­ше од 70 би­бли­о­теч­ких је­ди­ни­ца за­по­сле­но је око хи­ља­ду би­бли­о­те­ка­ра.

Пра­во бла­го, ка­же мој во­дич, ипак ни­је у рас­ко­шној, иди­лич­ној чи­та­о­ни­ци. За то је по­треб­но оти­ћи још ду­бље. Ду­бље? Би­бли­о­те­ка Уни­вер­зи­те­та Хар­вард има не­ко­ли­ко под­зем­них ни­воа у ко­ји­ма се у по­себ­ним ми­кро­кли­мат­ским усло­ви­ма чу­ва­ју то­мо­ви књи­га.

Ови под­зем­ни ни­вои ни­су ни из­бли­за та­ко фо­то­ге­нич­ни као „гор­ње” би­бли­о­те­ке.

Све је под­ре­ђе­но чу­ва­њу књи­га, чи­сто и уред­но, без су­ви­шних де­та­ља. Уко­ли­ко је ве­ли­ка чи­та­о­ни­ца на пр­ви по­глед де­ло­ва­ла као иде­ал­но ме­сто за на­уч­ни рад, у под­зем­ним про­сто­ри­ја­ма от­кри­вам но­ве ни­вое аске­ти­зма и по­све­ће­но­сти на­у­ци.

На не­ко­ли­ко ме­та­ра ис­под по­вр­ши­не тла, у би­бли­о­теч­ком ар­хи­ву ко­ји под­се­ћа на ка­та­ком­бе, мо­гу­ће је из­нај­ми­ти сто и у пот­пу­ном ми­ру се пре­пу­сти­ти ис­тра­жи­ва­њу.

Ако кон­цен­тра­ци­ју ре­ме­ти чак и по­не­ки ма­ло­број­ни про­ла­зник и књи­шки ен­ту­зи­ја­ста, на овом ме­сту је мо­гу­ће из­нај­ми­ти кан­це­ла­ри­ју. Не­ко­ли­ко ни­воа под зе­мљом, у при­ват­ном ка­би­не­ту без те­ле­фон­ског сиг­на­ла те­шко је за­ми­сли­ти бо­љу изо­ла­ци­ју за пре­да­но ба­вље­ње на­у­ком.

Ко­ли­ко је бо­гат­ство овог књи­жев­ног фон­да ви­дим у сек­ци­ји за сло­вен­ске је­зи­ке. Од­јед­ном на нај­пре­сти­жни­јем уни­вер­зи­те­ту на све­ту угле­дам по­зна­та име­на ис­пи­са­на на на­шем је­зи­ку: Де­сан­ка Мак­си­мо­вић, Си­мо Ма­та­вуљ, Иво Ан­дрић, Бран­ко Миљ­ко­вић и, на­рав­но, не­из­о­став­ни то­мо­ви и то­мо­ви о Ти­ту. Ка­жу да у би­бли­о­те­ка по­се­ду­је и ре­дак при­ме­рак књи­ге Да­ни­ла Ки­ша са ње­го­вом лич­ном по­све­том.

Осим што је ли­дер у ви­со­ком школ­ству, Уни­вер­зи­тет Хар­вард не мо­же да се по­жа­ли ни на еко­ном­ско по­сло­ва­ње. Сма­тра се јед­ном од успе­шни­јих при­ват­них кор­по­ра­ци­ја у САД и чист је до­каз да се ула­га­ње у зна­ње ис­пла­ти.

Си­стем по­чи­ва на тран­спа­рент­ним и чвр­стим те­ме­љи­ма, а фи­нан­сиј­ски из­ве­штај о по­сло­ва­њу се уред­но, сва­ке го­ди­не, об­ја­вљу­је на веб-сај­ту уни­вер­зи­те­та. Ипак, на­кон оног што смо ви­де­ли у ка­та­ком­ба­ма би­бли­о­те­ке, ути­сак је да Хар­вар­ду не тре­ба­ју бо­љи те­ме­љи од ових ко­је већ има, оних од нај­чвр­шћег ма­те­ри­ја­ла – књи­га и зна­ња.

Извор: Политика

People Directory

Vladimir Rajčić

Born in the city of Pec, Serbia, Ex-Yugoslavia, Vladimir was involved in music and acting in his early young stages. He wanted to be an actor ever since he could remember. He is very outspoken. Knowing how to speak many languages helped him out to be cast by different casting directors.

He majored in journalism, music and acting.

Vladimir plays guitar. He enjoys skydiving and scuba diving, very good at soccer and karate.

Back in Serbia he played in a big rock band.

.
Read more ...

Publishing

Jesus Christ Is The Same Yesterday Today And Unto the Ages

In this latest and, in every respect, meaningful study, Bishop Athanasius, in the manner of the Holy Fathers, and firmly relying upon the Apostles John and Paul, argues that the Old Testament name of God, “YHWH,” a revealed to Moses at Sinai, was translated by both Apostles (both being Hebrews) into the language of the New Testament in a completely original and articulate manner.  In this sense, they do not follow the Septuagint, in which the name, “YHWH,” appears together with the phrase “the one who is”, a word which is, in a certain sense, a philosophical-ontological translation (that term would undoubtedly become significant for the conversion of the Greeks in the Gospels).  The two Apostles, rather, translate this in a providential, historical-eschatological, i.e. in a specifically Christological sense.  Thus, John carries the word “YHWH” over with “the One Who Is, Who was and Who is to Come” (Rev. 1:8 & 22…), while for Paul “Jesus Christ is the Same Yesterday, Today and Unto the Ages” (Heb. 13:8).