Serbica Americana као изазов и остварење

Јединство у различитости у северноамеричком контексту: претпоставке и могућности једног пројекта

Округли сто "Улога Српске Православне Цркве у очувању идентитета и дијаспоре"
Конгрес српског уједињења и Министарство вера и дијаспоре, Београд 21. мај 2012.

Епископ Западноамерички Максим (Васиљевић)

Преосвећени, часни оци и браћо, госпође и господо,

Благодарећи организаторима овог значајног скупа, првенствено на делатном подстицању и свести о значају очувања идентитета српске дијаспоре, као и на срдачном позиву, покушаћу да дам свој скроман прилог важном питању односа српске дијаспоре и Српске Православне Цркве. Са своје стране, покушао бих да у оквиру опште теме, "Улога Српске Православне Цркве у очувању идентитета и дијаспоре", у општим цртама укажем на неке њене аспекте, кроз приказивање идеје о једној Serbica Americana у оквиру битног проблема јединства у различитости. Потом бих да укажем на рад Serbica Americana којa је центар за истраживање, документацију и информације о аутентичним српским академско-научним, теолошко-црквеним и културно-уметничким достигнућима у Северној Америци.

Васколики свет настањен на планети земљи улаже надљудске напоре да разреши древно питање идентитета као јединства у различитости. Иако је овај проблем кроз историју добијао своје одговоре, кроз више или мање задовољавајуће облике, нашем добу је изгледа изгледа дато да се са њим рва у до сада најзаоштренијем облику, посебно од Француске револуције. На почетку 21. века однос Српске матице са својом дијаспором на Западу у великој мери рефлектује овај проблем, а налази се у оквиру ширих односа Српског народа са Западом.

Несумњиво је да од разрешења квинтесенцијалног питања идентитета, јединства и различитости зависи и живот, место, улога одређеног народа у широј породици једног света који је постао једно велико суседство. Кад је реч о Српском народу, сматрам да је неопходно постићи људски и цивилизацијски концензус у оквиру њега без чега је тешко да тај народ оствари нормалне односе и разумевање другога и другачијега. Сведоци смо, нажалост, да уместо мудрости духовно-друштвеног и цивилизацијског функционисања, данас имамо на делу голе политичко-економске интересе који су поменуту мудрост и вештину потиснули жеђју за "информативним садржајем", што значи да принцип утилитарног односи превагу над умећем заједничког живљења. Тако смо данас сведоци краја (западне и источне) културе као целовитог етоса и као интегрисаног система знања, веровања и понашања. Будућа, то јест већ актуелна, међународна заједница постаје заједница интересних националних група, а све мање заједница држава. Понекад се стиче утисак да се српска држава а и сам српски етнички простор све више претвара у дијаспору. С друге стране, појам "дијаспоре" (као и нације) у новије време се коренито мења и готово је сасвим извесно он ускоро неће значити исту ствар као, рецимо, пре пола века. (Неки сматрају да ће он изгубити смисао и реалну основу у контексту савременог несклада између глобализма и постмодернизма). Како се онда поставити према томе проблему? Изгледа да смо, ходећи у сусрет савременим токовима, суочени са дилемом: пружати узалудни, често само привидни, и анахрони отпор или смело, осмишљеним акцијама, а далековидо, ићи у одмеравање са историјским, такорећи космогонијским, изазовима феномена тзв. „постнационалног интегрализма"? У целој тог пометњи, неопходно је пронаћи путоказ и критеријуме.

Критеријум односа матице и дијаспоре не може бити други него еклисиолошки, јер је то однос који се најплодније остварује унутар заједнице Цркве. У хришћанском предању, насупрот хеленском свету (у гностичком и неоплатонистичком издању), историја није препрека заједничарењу са Богом него служи као темељ тог заједничарења. Путем Оваплоћења, Истина бића и свега створеног, постаје иманентна човеку и свету, настањује се у само срце историје, у темеље смртне и трулежне творевине и пружа утеху и наду. Служи као квасац који закисели цело тесто. Мерило црквености једне епархије или парохије постаје светотајински живот (и разумевање истог), и он служи као илустрација верности, али и као топос повезаности историје са Будућим веком. Царство Божије је, тако, будући догађај који тек треба да дође, али се „антиципира" (добија као предујам) у Цркви, поглавито кроз Свете Тајне. Темељна карактеристика православне историографије је „есхатологија пре антиципована него остварена" (Флоровски). Православна парохија постаје жива молитвено-литургијска заједница, то сабрање личности крштених у име Свете Тројице и помазаних Духом Светим у једноме Телу Христовоме. Без евхаристијског заједничарења (учешћа и причешћа) не постоји парохија. Стога, када једна парохија прославља неки јубилеј или годишњицу, тада се као мера њене зрелости, успеха и домета узима динамизам и пулс евхаристијског живота, при чему критеријум пастирског "успеха" нису просто импресивни храмови и хале него квалитет живих чланова Тела Цркве, њихово узрастање у "меру раста висине Христове" и њихов подвиг победе над греховношћу, пролазношћу и смртношћу.

Занимање за историју дијаспоре, трагање за Божијом вољом у њој, израз су вере у Божије присуство и делатност у историји. Живот Српске цркве у Сједињеним америчким државама се одвија на пољу драматичне историје која је проткана Божијим промислом. Велики број Срба који се дуже или краће налазе расејани широм света – у који одлазе после тешке одлуке – остају и даље везани за земљу свог рођења или својих предака, живећи двоструким идентитетом. Одлазак у дијаспору се може упоредити са одласком у "манастир", у смислу својеврсног странствовања (монаштво као печалба) које је праћено лишавањем, постом, усрднијом молитвом... Ова слика није случајна. Свесно и драговољно одрицање од "старог краја", кроз својеврсно умирање, постаје семе за нове подвиге. Расејање (као негативан појам) је својеврсно сејање (позитиван појам). Ово је библијска и свечовечанска истина коју Црква трајно обзнањује. Отуда се показало да једина установа која данас може да одржи трајање и повезаност Срба широм света јесте Српска Православна Црква, понајвише због свог квалитетата који зовемо саборност. То по себи повлачи огромну одговорност. Најдубље уверење писца ових редова је да она ову обједињујућу улогу у Српском народу врши захваљујући својој есхатолошкој димензији и способности да пригрли историју ради спасења својих чеда.

Историја српске духовности, културе, науке и теологије на простору дијаспоре у ширем, а на северноамеричком континенту у ужем смислу, врло је комплексна и за собом повлачи аналитични и синтетични приступ. Њено целовито проучавање подразумева прикупљање података, пребирање по архивама, личним сећањима старијих чланова парохија и разних установа, контакте са старијим и млађим парохијским свештеницима. (Својеврстан образац даје Владимир Пиштало својим докторским радом о троструком идентитету). За писање ове историје добродошли су сви релевантни подаци, посебно они који се тичу оснивања (ко, када, како), начина функционисања (односи парохија-свештеник-управа), историјских догађаја (празници-славе, јубилеји). Свакако, за историју је од највећег значајна писана историја како појединаца тако и установа. "Ко је мислио писати историју Срба у Америци од почетка до данас, тај је доста закаснио. Јер, два српска поколења отишла су Богу на истину, а треће је на измаку, док још три активно делују на америчком попришту живота, докле седмо плаче у колевци. Немогуће је дакле дознати из прве руке шта је некад било. А безброј напора, жртава и болова и доброчинстава и примера чојства и јунаштва и трагедија и успеха у овој земљи остали су незабележени. Нити би иједна историја америчког Српства била потпуна, која не би описала све оно што су Срби из Америке учинили за своју прву отаџбину од почетка до данас", писао је још 1951. године Св. епископ Жички Николај. Имајући у виду његове горње речи, још од самог доласка нашег на трон Западноамеричке епархије појавила се потреба да се започне са таквим мисионарским радом, у духу познатих претходника, Севастијана Дабовића и Николаја Велимировића. С обзиром да ми у Америци немамо такав центар, наложили смо нашем свештенству да почне са прикупљањем историјских података, сведочанстава, летописа и сличних записа у својим парохијама. [...] Стварање мисионарског центра српске теологије и културе на енглеском и српском језику, се показује као неопходно, корисно и благословено дело, од значаја како за савременике тако и за потоње нараштаје Српског и Америчког народа у Северној Америци. Ово је важно и из још једног разлога. Погледајмо га изближе.

Српско Православље у Америци је постигло значајан еклисијално-друштвени домет који верно осликава црквену свест свеукупног Православља на овом континенту које још увек није нашло свој аутентичан, канонски израз. Пошто се ова свест одражава и кроз поистовећење црквене и националне компоненте (присутне код свих православних народа у САД), појавиле су се важне последице по даљу историју и живот Цркве у овој средини. Како је дошло до овог поистовећења и какве је последице оно имало по даљу историју и живот Цркве у САД, питања су са којима се вреди позабавити. За историју је такође значајно да се испитају појмови попут „црквеношколске општине", као и разлози који су допринелз њеном одвајању од епископоцентричне структуре Цркве. Као последица ове „историзације" Цркве на америчком Западу, појавила се тенденција за имитирањем световних структура. То је довело до многобројних сукоба између епископа и парохијских управа, а њихов врхунац, у појединим случајевима, био је одбијање последњих да признају епископу икакву одлучујућу моћ. Ово би могао бити одговор на питање како се дошло до тога да питање „самосталности", аутономије и слично добије примат над димензијом заједнице. Осим тога, треба се питати: који је концепт ауторитета био доминантан у „дијаспори"? Зашто је за избор свештеника у неку парохију пресуднији био „конкурс" који би управа расписала, неголи воља или барем мишљење локалног епископа?

Схватање улоге Цркве као моралне и духовне снаге у етничкој заједници исељеника, којој је циљ да очува етно-заједницу, њен фолклор, културу итд. и даље преовладава код већине црквених посленика. Међутим, Господ позива Цркву своју на још веће подвиге. Велико питање које стоји пред свим нашим парохијама у ово тешко историјско време кад на врата Православља куца постмодерни плурализам и релативизам, гласи: како одржати традицију и етос који потиче од средњевековне Србије у свету којим доминирају вредности модерне и пост-модерне? Како се једна Црква схваћена као „светосавска", конституисана у културно унификованој „икумени" (Византија-Србија) може прилагодити плуралистичком друштву и научити да живи крај других вера и конфесија или, шта више, поред људи индиферентних на плану религије? То је било кључно питање са којим се суочила, а и данас се суочава, српска црквено-народна заједница на тлу Америке. Прихватамо све олакшице које доноси глобализација, нисмо свесни уступака које нам тражи и по питању нашег истинског идентитета, који је угрожен. На њега сада готово несметану утиче илузија виртуелних односа, као и економско препуштању транснационалним елитама. Одговори на горња питања варирају од личности до личности, од средине до средине, а пред историчарима је задатак да истраже проблем. Да ли су досадашње историје узеле у обзир структурални приступ, који схвата друштвену структуру као историјску и динамичку категорију која је хетерогена и пуна противречности? Културалне експланације феномена српског присуства више проистичу из шематично писаних историја, неголи из еклисиологије, етнологије и културалне антропологије. Остуда је неопходна сарадња Цркве са другим национално оријентисаним институцијама у дијаспори, што може довести до остварења вишег нивоа координације заједничких активности. Све може бити благословенo и надахнуто ако се отвори за аутентични "програм" живота који доноси наду и подстрек.

У светлу свега до сада реченог, а у најкраћим цртама, предочавам вашој пажњи предлог суочавања са изазовима "јединства у различитости" у северноамеричком контексту. Тај подухват смо назвали S e r b i c a A m e r i c a n a у смислу поменуте метафоре о (ра)сејању као даривању новог живота и идентитета. Serbica Americana је центар за истраживање, документацију и информације о аутентичним српским академско-научним, теолошко-црквеним и културно-уметничким достигнућима у Северној Америци.

Делатност центра има следећи опсег, делокруг и фокус.

прикупљање академско-научне, теолошко-црквене и културно-уметничке теолошке грађе и историјске документације (књиге, часописи, новине, фонотеке, етнографска rрађа, записи о животу...)
штампање на енглеском дела важнијих Српских писаца, научника и теолога 20. Века (o. Севастијан Дабовић, еп. Николај Велимировић, о. Јустин Поповић, еп. Данило Крстић, као и млађих српских мислилаца и теолога).
организовање стручних скупова, јавних трибина, популарних предавања, гостовања научника, публициста, књижевника итд. са теолошким, културним, историјским и др. темама
формулисање јасних и дугорочних циљева српске дијаспоре
издавање периодичних публикација (нпр. тромесечног листа) у којима би се објављивали краћи извештаји о истраживањима, занимљивији сегменти грађе и слично, као и најављивао програм предстојећег рада
организовање при епархијским центрима допунске наставе и разних курсева о национално-духовној култури за омладину свих узраста (у сарадњи са сродним институцијама)
организовање студијских боравака млађих теолога који би у САД, поред сопственог стручног рада, окупљали и организовали научнике сродних интересовања из свог домена
одржавање сталне сарадње са другим теолошким школама у отаџбини и дијаспори, уз координацију заједничких активности
обликовање чврстог језгра од угледних лидера са јасном визијом и посвећеношћу
усклађивање стручног и културалног рада у другим удружењима која се баве очувањем духовно-националне баштине (црква, национална штампа, завичајна удружења)
укључивање (кроз материјалну и логистичку подршку) млађих научних радника из матице и исељеништва у културно-теолошки усмерена истраживања
умножавање и дистрибуција појединих културалних историјских вредности (грађа, магнетофонски и магнетоскопски записи, ретке књиге и слично)
оснивање одељења за библиотечку делатност и прикупљање грађе у градовима где живи значајнији број Срба
стварање континенталне мреже "повереника" за прикупљање података о локалним заједницама у разним крајевима САД и Канаде, као и евидентисање значајних информаната (свештеници, старинци у емиграцији, културни радници) који располажу одговарајућом грађом или би могли саставити мемоаре или сличне записе
припремање материјала за презентацију у отаџбини и дијаспори ради упознавања матице са духовним, уметничким и академским дометима, потребама и пројектима
координација рада славистичких, византолошких, балканолошких и сродних катедри на универзитетима у САД и Канади (уједначавање и допуњавање постојећих наставних планова и програма уз сугерисање и спонзорисање нових постдипломских курсева)
додела студијских стипендија српским студентима и подстицање израде доктората (уопште: научно дисциплиновање српске духовности-културе-теологије у Америци)
медијска (уопште пропагандна) презентација о значају мисије српског стила и искуства на северноамеричком континенту.
писање Историје Српске Цркве у Америци; стварање, живот и формирање Српске Цркве у Америци. Парохије и манастири (шематизам)
српска војна, политичка, научна историја у Америци
стипендирање истраживача у оквиру пројекта Serbica Americana
саветодавно деловање у смислу остваривања српских циљева

Као што произилази из наведеног, циљ центра је да помогне српској популацији у Северној Америци у погледу: неговања и очувања православне духовности "српског стила и искуства"; развоја чврстих веза са коренима српског идентитета; помоћи око јасније артикулације политике матице према дијаспори (и vice versa), кроз освешћивање свог специфичног културолошког карактера, свог црквено-духовно-националног идентитета, својих политичких циљева и своје организационе припадности. Својом делатношћу Serbica Americana може да успостави духовни, социјални, културолошки (и политички) концензус за деловање организација које су себе индентификовале и регистровале као америчко-српске. Ово је могуће постићи користећи цивилизацијска, културна, духовна и технолошка искуства других. Serbica Americana жели да помогне да Црква свој народ заступа као његова најважнија верска и културна институција пред лицем осталих, једноверних и разноверних, народа. Она показује да идентитет није крута форма него динамички раст од биолошке, преко друштвене, потом еклисијалне све до есхатолошке ипостаси.

Носиоци пројекта су Западноамеричка епархија, Институт за теолошка истраживања (Београд), Српско благо, Севастијан прес, а очекује се сарадња са Министарством за вере и дијаспору Републике Србије као и са другим институцијама у матици и дијаспори. Центар има архив и библиотеку и свој вебсајт (eserbia.org), а резултати истраживања се објављују кроз издавачку делатност Центра (штампане и електронске публикације).

Закључујући, рецимо још и следеће. Није лако ни једноставно живети у једном "митском" времену дијаспоре, у коме као да имате два живота, где човек као да "стоји у два чамца држећи их ногама да се не разиђу, једним делом у једној стварности, а другим делом у другој" (В. Пиштало). Изграђивање идентитета је кључно за сваког човека, с тим што га имигранти изнова започињу, а путоказ до њега мора свако лично да открије, схвативши да географско-национални идентитети могу да функционишу истински само ако је духовни идентитет и фокус стабилан, водећи нас на другу обалу есхатолошке слободе. Он нас тада ослобађа а не спутава. Такав идентитет укида антагонизме (ратове и мржњу) којима зарађујемо смрт, показујући нам да немамо непријатеља управо зато што је Христос укинуо непријатељство дарујући нам моћ да не умремо.

"С ону страну спољашњих разлика и дистанци, светских примена и погледа, логике Запада и Истока, ми имамо откривење љубави Божије која као бљесак у тишини укида лаж обмане и дарива нам истину живота као благослов слободе и јединства, као низ изненађења која нам воде у бескрајан пут и Пасху, која је сами Богочовек", вели архимандрит Василије Ивиронски. Молитвено желећи успешно, у пракси и животу, решење овог за све нас значајног питања идентитета у различитости, верујем да ће историјско-друштвени живот нашег Српскога народа у Северној Америци осликавати пре свега визију Царства Божијега које долази. Верујем такође да ће Свети Сава од Христа Господа у Духу Светом измолити да се Православље код нас у Америци настави преводити у живот, да се егзистенцијално преноси у културне и социјалне пројаве, сасвим спонтано – и плодно – пружајући садашњим и долазећим православним хришћанима извесност и слободу одмеравања са сваким изазовом, било да он долази са Истока или са Запада, а на корист рода људскога.