Документи Милана Гавриловића пребачени из САД у Београд

Прошле среде, 27. новембра, у Архив Југославије стигла је из Хуверовог института Универзитета Стенфорд у САД изузетна пошиљка – писана заоставштина др Милана Гавриловића, настала између 1938. и 1976, која ће сигурно бацити драгоцено додатно светло на политичку и дипломатску историју Југославије и Србије у том периоду, као и на деловање наше поратне политичке емиграције.

.

У атмосфери архивске и академске стрпљивости, преговарачке тишине и обостраног разумевања, Архив Југославије, као установа од националног значаја, добио је сагласност потомака др Милана Гавриловића, његове ћерке Косаре и сина Алексе, да документи њиховог оца буду пребачени у Србију и у најкраћем року буду доступну за истраживање нашој и страној научној и стручној јавности.

„Ангажовали смо се да ову збирку вратимо, пошто је Милан Гавриловић за то оставио могућност у тестаменту”, каже у разговору за „Политику” Миладин Милошевић, в. д. директора Архива Југославије. Дародавац је, наиме, одредио да се његова збирка, похрањена у Хуверовом институту, „може вратити у Београд када се промени режим у Србији”.

Пошто је тај услов испуњен и установљено да је Архив Југославије „право место за чување ове збирке”, извршилац тестамента Косара Гавриловић и Архив Југославије потписали су сагласност, тако да је после договора Архива и Хуверовог института збирка са 54 кутије докумената и 69 фотографија, као и са 65 ролни микрофилма, стигла у здање на Топчидерском брду.

У збирци су документи с биографским подацима о др Милану Гавриловићу, „Дневник”, који је водио од 1940. до 1959, његова преписка с више од 600 личности, наших и страних политичара и државника, као и преписка с бројним институцијама и удружењима, извештаји, ноте, меморандуми, преписка и новинарски чланци из периода када је био посланик Краљевине Југославије у Москви (1940–1941), писма, ноте, чланци и забелешке из периода када је био у Лондону, министар у влади у егзилу (1941–1943), документи о раду Српског националног одбора (1952–1975), с богатом преписком, извештајима, билтенима, исечцима из штампе и досијеима о разним питањима и темама.

Преношење ове богате грађе из Хуверовог института резултат је оријентације коју је пре десетак година дефинисао директор Архива Југославије Миладин Милошевић са својим сарадницима, да колекције архивских докумената, које су појединци изнели из наше земље у одређеним околностима, углавном у току или на крају Другог светског рата, и поверили их на чување у иностранству, буду враћене у земљу.

Поступак повраћаја је доста сложен, наглашава Милошевић, па и немогућ, ако тестаментарном вољом дародавца није назначено да се документа врате у земљу. Управо у Хуверовом институту чувају се збирке југословенских дипломата Константина Фотића, Владимира Милановића и Божидара Пурића, као и збирка Жарка Поповића, војног аташеа, обавештајца у Посланству Краљевине Југославије у Москви 1940–1941. године.

„Усмерени на сарадњу са Хуверовим институтом, настојимо да ту грађу вратимо у земљу, у оригиналу када је то могуће, односно у микрофилмском или дигиталном облику, што би био велики добитак за наше истраживаче”, каже Милошевић и подсећа да је 2006. добијена богата и значајна, микрофилмована писана заоставштина кнеза Павла Карађорђевића, уз помоћ његове ћерке Јелисавете Карађорђевић.

„Успели смо да преузмемо и збирке Марка Косића и Десимира Тошића 2011, посебно значајне за проучавање наше емиграције на западу после Другог светског рата”, каже на крају разговора за „Политику” Миладин Милошевић.

Дипломата, главни уредник „Политике”

Милан Гавриловић (1882, Београд – 1976, Бетезди, САД), после завршеног Правног факултета у Београду и одбране доктората у Паризу (1911) примљен је у дипломатску службу Краљевине Србије крајем 1913. године.

Службовао је у Лондону и Атини, био директор политичког одељења у Министарству иностраних дела Краљевине СХС, радио у нашим посланствима у Берлину и Риму, да би на служби у министарству био пензионисан 18. јула 1923. на сопствени захтев.

Постао је главни уредник „Политике” и обављао ту дужност до 1930. године. Од оснивања Земљорадничке странке 1920. био је у њеном руководству, а доћи ће на њено чело 1939, после смрти дотадашњег председника Јована Јовановића Пижона.

Крајем јуна 1940. поново је у дипломатској служби, пошто је именован за посланика Краљевине Југославије у Совјетском Савезу. Из Москве се вратио у Лондон почетком новембра 1941. и био министар у Влади Краљевине Југославије у егзилу од 1941. до 1943. године. Из Лондона се 1950. преселио у САД, где је и умро, 1. јануара 1976. године.

Слободан Кљакић
Политика, 1. 12. 2013.