На данашњи дан рођен је Михајло Идворски Пупин

9. октобар 2020.

Kао и сваког 9. октобра, са поносом и посебним емоцијама сећамо се великог научника, хуманисте, добротвора и пре свега, великог родољуба – Михајла И. Пупина.

На тај дан, пре тачно 166 година (1854), родио се он, један од најзначајнијих светских научника и проналазача с краја 19. и почетка 20. века, одрастао на пространим банатским пашњацима, у земљи коју је бескрајно волео, све до своје смрти.

Иако је Пупин кроз своје дело и велики број изума, стално присутан у готово свим сферама живота, чини се да о њему никада није све речено. Бројне су публикације како стручног, тако и популарног карактера, које презентују његов животни пут и каријеру великог научника, педагога, добротвора и хуманисте. Али, богата Пупинова биографија још увек је изазов за поједине истраживаче.

На данашњи дан, још једном ћемо најширој јавности указати на две битне чињенице у вези са Пупиновом биографијом.

Наиме, у бројној литератури се често наводе различити датуми његовог рођења, као што су 27. септембар, 4. и 8. октобар 1858. године. Због тога је на симпозијуму организованом поводом 125. годишњице његовог рођења (1979), разматрано и ово питање. Било је више претпоставки о томе зашто је дошло до поменутих грешака, а једна од њих приписује се тадашањем идворском пароху, Адаму Дудварском. Он је приликом исписивања крштенице, потребне Пупину због венчања са Саром Катарином Џексон, у Лондону 1888, уместо датума рођења, уписао датум Пупиновог крштења, а то је по јулијанском календару био 4. октобар. Што се тиче године рођења, исти парох је уместо 1854. уписао 1858. годину и то највероватније је махинално написао 1858. због текуће, 1888. године.

Друго веома важно питање, које је расветлио поменути симпозијум, јесте Пупиново име. Пошто је дотадашња литература користила две варијанте његовог имена – Михаило и Михајло, одлучено је да се од тог тренутка користи искључиво име - Михајло. Наведене грешке у Пупиновој биографији, данас се могу наћи само у старијој литерутури, објављеној пре 1979. године.

На данашњи дан, нећемо по ко зна који пут набрајати Пупинове патенте, његове заслуге као добротвора, педагога и хуманисте, него ћемо се подсетити неколико мудрих мисли из његове аутобиографије Са пашњака до научењака. Нека оне буду порука и поука младим нараштајима о којима се толико старао.

  • За човека који, се одлучи да сам себи крчи пут ка самосталном животу, није никаква несрећа бити без новца, само ако има у себи довољно снаге да савлада све тешкоће са којима би се сукобио.
  • Нисам ја дошао у Америку као печалбар, да зарадим паре. Ја сам пошао за знањем, а знање ми је донело имање, а не обратно. Имање је дошло као нешто споредно. Ја сам најпре искао „царство царства небеснаго“, по Јеванђељу, а остало све што имам дошло је уз то.
  • Само трозвучје истине, доброте и лепоте уноси мир у душу човечију.
  • Наука, идући својим стазама, треба да открива не само истину, него и да узгаја у човеку све оно што је лепо и добро.
  • Проналасци старе и на њих се надовезују нови и како су то дела стваралачког духа смртних људи и они су смртни. Али закони по којима се крећу звезде и планете, и по којима су се одувек кретале, нису променљиви; ти закони не старе па су, према томе, бесмртни, они су део „вечне истине“.
  • Тешко је обичним речима описати једну нову замисао, а да она не буде протумачена на разне начине. Онај који дође до тог новог појма, обично има више муке с тим да увиди зашто га свет не разуме, него са проналажењем те нове истине.
  • Изузетни људи стварају изузетна дела, али судбина једног народа није одређена пролазним деловањем једнога, или чак неколицине људи, већ неодољивом снагом традиције тога народа.
  • Ништа човека не чини толико срећним као његово поштено уверење да је учинио све што је могао, улажући у свој рад своје најбоље способности.

Судећи по његовим делима, Пупин је био заиста срећан човек.

Нобеловац Исидор Раби, један од Пупинових ученика, овако се сећао свога професора: „Имао је изузетну енергију, а када су му, под старе дане, отказале ноге, на Колумбија колеџу, у зиду, пробили су посебна врата за њега, јер је Пупин захтевао да му се омогући да у колицима долази да држи предавања и да ради у лабораторији. Прилазио је младежи, и уопште свему, на позитиван начин... и они су њему долазили...“

Љубица Отић, историчарка - музејска саветница

Извор: Музеј Војводине у Новом Саду