A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Магични реализам

Разговор оца Стаматиса Склириса и Емира Кустурице
Разговор је вођен на Црквини у Требињу, крајем јуна 2014.

Отац Стаматис: Као што знате, Грци воле вас и ваше филмове, певају песме из ваших филмова, преведене на грчки језик. Осим тога, Грчка Архиепископија је отпочела са својом кинотеком, па једном месечно погледамо филм, и после тога отац Петар Минопетрос (који је истовремено свештеник и режисер) даје коментар (око 20-30 минута) и отпочиње разговор који траје око два сата. То је била моја идеја, коју о. Петар као стручњак остварује. У месецу новембру, ако Бог да,  биће представљен један ваш филм, и они би волели да ви присуствујете, наравно ако је могуће.
Сада мало о атмосфери у вашим филмовима. Синоћ смо били веома одушевљени и узбуђени са вашом драмом коју сте приредили. Хтео бих да Вас питам, како остварујете ту атмосферу и шта значи та атмосфера.

Кустурица: Ово што сте синоћ видели у Андрићграду, колико год је добра идеја и колико год је добро изведена,  не би било толико узбудљиво, да није у онаквом простору. Ја мислим да је главна улога у филму и позоришту време и простор. И пошто време у философији никада није одгонетнуто нити се било ко од великих философа са тим изборио, онда је та мистерија времена остала да виси као ти анђели који су нам над главом. Мислим да оно што је синоћ било важно, јесте што је наша идеја о Гаврилу Принципу, оснажила тј. постала је јача него што је била. Ми смо имали перцепцију која се мењала кроз време, само су доследни веровали да је он био јунак. Невоља са нама је у томе што смо ми долазак демократије поистоветили са пристојним понашањем, као да је демократија бонтон, па су наши људи који нису свикли, навикли да је демократија један робусан, контрадикторан систем у коме треба да очувамо не само оно што је пристојно него и оно што је наша традиција. Гаврило Принцип је легитимни наследник епске поезије, он је човек који се нашао на месту на коме Фердинанд није требао да буде. Фердинанд је дошао на место где га је по плану Чешки шофер довео а где није требало да буде. Тако да и то убиство је у ствари под великим питањем. Ја лично мислим да је оно проистекло више из ситуације, то је филмско убиство, него из идеје да неко некога убије. Више је то остала идеја да се неко убије него што се претворило у право убиство. Има Ребека Вест конструкцију тог путовања (Ребека Вест је била заљубљена у Винавера нашег песника, па нам је била наклоњена) па је то вероватно најлепши путопис који је о нама написан. У том путопису стоји да је та путања била бесмислена, иговори да га је неко наводио,  отуда је та идеја у престави да је он GPS-ом стигао на цев, заправо историјска, није само досетка. Гаврило Принцип је на врху те пирамиде нашег јунаштва, без обзира што он није јунак типа Ахила. Он није јунак који одлаже свој одлазак у бој, него се налази на месту на коме се деси парадоксалан случај из кога настаје тако важан догађај. Ја мислим да тако важни догађаји настају брижљивом припремом која траје много дуже него што ми мислимо, или што ми знамо. Уопште мислим да је тај случај убиства, тирано убиства, спој неког које био гуран у смрт и неког које по природи своје идеје био близу или дошао на место где тај није требало да буде, а дошао је, што опет није случајно. Дакле Гаврило Принцип је један од тих јунака који нису излазили изван оквира наше традиције, као што многи квази јунаци излазе, и уопште тај титаистички период је заправо био период, рекао бих,  натегнуте историје и Гаврило Принцип је претходио свему што је касније било, а онда се често то заборављало.
Морам да признам да је време социјализма пристајало на Гаврила Принципа и то је парадоксално, као што је ово време врло ћутљиво прихватило ту идеју, па се полако прилагођавало овоме што смо ми направили.
Ништа од овога не би било да није било тог амбијента и тог сликовитог простора. Идеја да су они анђели и то суђење које се завршило моторком која од стола прави крст (што је саврмени позоришни израз), ништа се то не би свидело људима, да ми пре тога нисмо направилиград, као што је случај фестивала Кустендорф, који је постао један од најзначајнијих алтернативних фестивала. Суштина је у томе што има декор у коме се дешава, тај декор је ствар, па ето и та престава је била чисто образ предукаљаном историјом са свих страна и врло је важно да је наш народ то прихватао веома здушно и да је почео да схвата да мора да се окрене ка оном извору из кога стиже.

.

Отац Стаматис: Реците нам како сте почели да зидате тај град, како сте дошли до те идеје?

Кустурица: То је као и све код мене, то су неке идеје које настају инспирацијом која стиже из простора, мене простор страшно инспирише, и мислим да је веза између филма и фудбала врло изражена, сваки човек који зна да прави добре филмове мора да зна да игра добро фудбал, ја мислим. Као што ни један редитељ на свету, који не зна да звижди и не зна да свира неким инструментом тешко може да сложи тај свој филм, јер филм је процес све више индустријски, нажалост, у коме на крају монтажери на том столу, не остварују време које човек осећа, него динамизам (који је један савремени израз) где филмови су углавном збирови сличица који се брзо смењују. Филм је временско просторна уметност, где јеприсутан доживљај времена. Као што је Куросава, велики редитељ, монтирао између два откуцаја срца, као што је Бергман имао доживљај времена из те Нордијске пустахије у којој време тече врло споро и у којој догађаји нису као код нас.  Све се то у ствари обрађује оним како редитељ доживљава ситуацију. Филм је збир ситуација које се десе пред вашим очима, али се оне уствари никада нису у животу могле десити, и ако јако личе на један живот. Али највећи је проблем како се склапају, по којој логици и по којем доживљају онога који то види, и утолико се аутори разликују један од другога. Међутим, кажем да је простор главна инспирација. Мене је инспирисала идеја да у онако ружном граду постоји једно полуострво које личи на средњевековне просторе, где су људи водом били окружени да не би могли да их нападају, и онда је уствари из те идеје настало све, из идеје која је била готово несхватљива људима да ће то бити реализовано. Срећна околност је ту што је Милорад Додик човек који лако иде у те авантуре, не у сваку, али је врло наклоњен добрим идејама, и он уствари јесте наша добра вила, и покушава да нас одржи у овом свету, и има политички слух, а тај политички слух је био главни окидач, јер да није било његовог слуха не би било ни донација, не би било ни новца и приватног и јавног.
Понављам, простор, пусти простор ме је инспирисао. Читао сам код Андрића, на турском алија значи обала, они су то звали алија, и ту су срби 1914 славили Видовдан. По Андрићу и изгледа по истини, ( јер он је увек своје писање базирао на изворима истине, односно документима,)Срби су бивали одатле хапшени 1914 године  након атентата. Онда сам ја помислио како би било добро, да се читав тај простор претвори у једну временску машину (како кажу Енглези) , и да се претвори све оно што има у литератури а што нема у животу, да се та ругоба од града Вишеграда врати на неки средњи век, то је та кула и да из тог средњег века та временска машина дође до крајњег исходишта, то је религија, и то је вера у Бога кроз ту дивну Цркву коју смо тамо направили.
То је идеја што од улаза можемо да видимо Цркву као крајњу тачку, исходиште људског живота. И та Црква је прављена тако да изгледа као да је спуштена са неба, као да није прављена одоздо.

Отац Стаматис: Величанствен је био крај драме, када је око Цркве бамбардовање и када се види Црква као потпуно светла, бела. Изванредна идеја је што кроз прозор на куполи имамо светла, то значи да је Црква жива и није тамна у самоћи.

Кустурица: Ја имам једну посебну идеју о Богу, која није богохулна него чиними се да је у складу са нашом традицијом, за мене је Бог култура. Култура има своје извориште у Богу, што би рекао један швајцарски психијатар, када се споре она двојица има ли Бога или нема, увек онај што тврди да га нема испада да је глупљи, зато што је идеја о Богу узвишена и она је културне природе, што би рекли Хрвати културне је нарави. И та култура за коју се ми данас боримо, она стоји с друге стране, она је опречна времену у коме безбожништво и некултура владају. Када кажем култура, не мислим понашање и не мислим пристојност, ја мислим на оно што су изворишта, архетипска изворишта, као што птица зна да направи гнездо а никада није видела како се прави, тако и човек доживљава спољни свет и оно што се зове слика тог света коју уметници могу да направе. Од појаве Енди Ворхола уметности све мање, а ја мислим да је он циљ патент, који је требало да сроза ту идеју архитипова коју источни народи гаје, па је тако паралелно са срозавањем културе ишла и та демонтажа Бога у западном свету, који је сведен на фолкор, а живот и смрт су стајали као једна равна линија. Тако имамо данас у Америци, када неко умре они га нашминкају да изгледа као да није умро, као да је умро жив, јер изгледа та разлика рекао бих, дионисијевско-аристотеловска, она не постоји, она је укинута, човек не живи кроз катарзе, кроз узбуђења, кроз усхићења, па ни тај његов одлазак више није драматичан, пошто ни човек више нема вредност. У том вредносном систему где се све деградира и где се све доводи до минимума, имамо у музичкој уметности патенте који потпуно демонтирају укупни рад човечанства хиљадама година, а Бога посебно. То је музика која се враћа на та хипнотичка дејства, там-там култне музике из Африке, и она заправо своди све што смо достигли са Шостаковичем, Бетовеном, свим великим ауторима, укључујући и Моцарта, укида то и чини то нечим, што они зову да није кул. Све то је једна читава цивилизација која се зове кул цивилизација, која се неограниченом брзином сурвава у ништа, а то опет ради корпоративни капитализам, а ми морамо да се бранимо од тога. Зато је Андрићград, једно значајно место,као и Требиње и наша Црква у Требињу, која ће да окупља и да снагом идеја обезбеди опстанак. Мислим да је та култура која је довела до минимума, и која је испразнила све што је човек најмање 2000 година радио, она покушава то да уништи, ми покушавамо да то вратимо и да направимо везу између савремености и архетипа.

Отац Стаматис: Јер Ви некада добијате инспирацију из сликарства?

Кустурица: Највише.

Отац Стаматис: Рецимо Милић из Мачве може да има сличности?

Кустурица: Ценио сам његове балване који лете, то је лепа идеја, али ја сам склонији, класичном сликарству Воје Станића и наших Шумановића, великих сликара, рецимо Паје Јовановића, класици који су вукли и преко Воје Станића ушли у фазу модерне која није оштећена. Хоћу да кажем да је сликарство уопште главна испирација, јер ја сам инспирисан простором а тиме и временом.

Отац Стаматис: Какав однос постоји између ваше драме и старогрчког позоришта, трагедије?

Кустурица: Свака веза постоји, пошто ја уважавајући све основе аристотеловске поетике, уствари то покушавам само да осавременим, и мислим да је главна разлика између онога што је било у 4 веку пре нове ере и онога што је данас, само у повећању парадокса. Само парадокс се намеће као савремена ситуација, он је законитост сукоба и законитост заплета, и уствари у суштини заплета стоји знак времена, а човек као једно органско биће он има хемију и процесе органске који су пресликани у аристотеловској драми на исти начин на који он живи данас, тако да класична драма има тај помак у заплету који  иде из парадокса а мање из идеје како живе краљеви и шта преко Шекспира касније ради двор. Мислим да тај сличан рецепт развоја драме треба да се поштује и данас. Постмодернисти то виде као фрагментарни неповезани низ слика, а ја мислим да је то глупост и да је то уствари као и сама инсинација. Каже се да су перформанси (једна жена је докторирала на томе) настали на прању пара олигарха и ових који су имали превише новца, ја мислим да се такве ствари и генеришу из тих услова. Као и та идеја да је Пастернак добио нобелову награду јер је CIА рекла да треба да добије, као што сам ја уверен да Енди Ворхол (без обзира што неке ствари које је радио су добре), јесте удружени патент обавештајне службе и неког војног центра који све то креира.

Отац Стаматис: У току драме смо гледали шта се дешава на улицама града, и имао сам утисак да сам у једном старогрчком амфитеатру, где видимо једну трагедију, где и они који нису глумци, обични људи и улице града, сви заједно су у једној трагедији,  драми.

Кустурица: Када сам први пут био у Епидаурусу, схватио сам о чему се ради. Стари Грци су стварали драму, и она је имала вишеструко дејство, као антибиотик широког спектра. Шта је паралела између овога што је било неко вече? Паралела је у томе што су из старе грчке из свих крајева људи пешке долазили, (по десет хиљада), долазили су луди и паметни, образовани и необразовани да виде како је уметник направио мит који су сви знали. Прексиноћ је било врло слично, долазили су Срби  и добронамерници са свих страна и знали су шта се десило, али су дошли да виде како смо ми то урадили. Не само амбијентом него и читавом митолошком равни. Пошто је у Андрићграду Гаврило Принцип митолошка личност, сви знамо да јеФердинанд убијен, али они су дошли да виде како се то десило. Зато је та катарза коју су доживели са тим крстом који гори и одлази била на доста високом нивоу. Услови паралелни са Епидаурусом су били веома слични.

Отац Стаматис: Желим да вам тај град да и даљу инспирацију. Желим да вас сада питам када снимате један филм, какав је темпо, ритам у филму? Приметио сам да може да иде полако и одједанпут правите галаму, скачете, имате невероватну енергију као човек, као режисер.

Кустурица: И као лудак. Има један аутор који није ушао у озбиљну историју киматографије, који се зове Сержо Леоне, он је правио оне каубојске митолошке филмове са огромном продукцијом, и са невероватном снагом и знањем када да се прича а када да се не прича, па је филм постао уствари тајновити састојак, јер је та доза када се прича или шути, када се разбија или пуца, неки доживљај који човек има у себи и који преноси унутра. Ја сам први пут гледајући те филмове имао доброг професора монтаже који је био један од најбољих, и рекао ми је ето видиш то је то, не може стално да се прича, не може стално да се експлодира или да се ћути, али када се мало ћути, па мало прича, па мало пуца, па мало ћути па прича, онда филм може да буде добар.

Отац Стаматис: То имамо у симфонији Бетовена, а код Моцарта имамо темпо.

Кустурица: Моцарт има највеће хармоније, и Моцарт је направио фуге, за које тврде да боље лече епилептичаре од било којег медикамента. Кажу да чак 70 % смањује епилептичне нападе, зато што је то музика, ( како и код Штрауса) која умирује ћелије људксе, делује на њих умирујуће, јер је то врхунац коју ми споља можемо да вратимо нама унутра. Моцарт је мислим крајња тачка те идеје.
Шта је проблем са филмом? Када би се филм руководио Моцартовим темпом, он би био сувише старомодан, он би више личио на неку добро скројену телевизијску серију него на филм, који тражи да буде мало неправилан, да буде, како кажу енглези, лаузи,   да буде мало трајав, да траје мало дуже него што људи очекују, да би био личан. Филм који се измонтира у темпу који је прецизан, као што амерички филмови раде, он поштује неко опште време нема неког личног времена, а сваки човек дише другим темпом и има откуцаје срца који нису исти. Рецимо ја имам јако споре откуцаје али имам неку природу која је потпуно опозит томе, и онда се ту стварају ти оркани и ти велики изливи напори, усхићења, радости.

Отац Стаматис: Шта је за вас изненађење у биоскопу, у филму, како успевате да изненадите публику.

Кустурица: Ја сам врло наиван у томе, ја онолико колико могу да изненадим себе, толико могу да изненадим публику, тако да тај процес директно иде преко  моје коже.Процес стварања филма је нешто што није постављање и размештање камере, него је есенција у доживљају тих околности и сплета догађаја који се развија, којимора да буде интуитиван али мора да има неки рационални развој. Тако да се узбуђујем и бивам срећан заједно са оним што произведен као догађај који се више никада не може поновити. Филм је занимљив у томе што се у 10 до 15 понављања само једном деси да су у једној временској јединици сви елементи спојени и делују музички на човека. И сваки добар филм унутар кадра, у његовој дубини у распореду догађаја делује на човека више подсвесно него оно што мислимо директно. Посебно уметнички филмови, уметничких домета, они имају утицај двоструки, зато што се ствара слика света који видимо, и слика света који монтирамо подсвесно, е та друга слика је важнија од те прве. Има један естетичар Румунски, који се звао Николај Хартман који говори о тим плановима, и то рецимо у америчким филмовима не знају. Као што Французи претерују у томе колико се прича, Американци су схватили да не треба да се толико прича, онда сваке три четири секунде нешто експолодира, они то размештају геометријски, не по философској идеји ,да има предњи план, средњи план, и последњи план, па камера која се окреће, уствари окреће читаву ту перспективу, да ли је у питању духовитост или нека дубока мисао, тако да је уствари редитељ тај који мора да држи све то не у контроли, него у кругу своје осетљивости.

Отац Стаматис: Сада бих волео да видимо мало тоналитет у икони филма. Када ви снимите филм, тонатилет између сенке и светла. Имате неки метод, неки циљ шта желите да постигнете?

Кустурица: Ја волим да увек то буде у топлијим бојама и да изворна светлост буде инспирација. Има једна истинита прича о Кјубрику који је направио филм Бери Линдол, највећи проблем филма је био у томе што је осетљивост траке на којој су бележене слике слаба у прошлости и повећавала се, а онда је Кјубрик направио објектив који је био 1:1 ( један на према један) људском оку, и онда је снимио читав филм без уметног светла уз природно светло,  али онда је дошла у питање читава естетика филмске уметности, како да се у сваком простору у коме се снима филм, претходно намести светло да би било оно што се каже природно, а онда је дошло до негације појма природно, јер филм не барата природним, филм барата вештачким елементима који треба да допру у дубину. И онда је он Кјубрик снимао дијалошке сцене крај свеће, па је свећа лелујала па је осветлила. Он је давно због тог објектива ког је произвео дошао до кризне тачке естетике, где оно што види око види и камера, али се такође поставило питање шта онда да радимо са читавом сценом? Значи опет се мора правити уметна ситуација,ви имате сада на десној страни лица више светла али вам се виде и једно и друго око, и имате контраст на лицу, ако се окренемо на ову страну неће бити исто (саво* већ на левом оку нема светла) то мора да се усклађује, зато постоје мајстори да то уједначе. Речју, када је филмска трака почела да нестаје, када је заменила дигитална, постоје редитељи и сниматељи који знају да баратају дигиталном техником као филмом, и да уважавају чињеницу да је светло на сцени увек умјетно, и да се његова боја ствара заправо код добрих камермана у контроли боје и контроли постпродукције. Да би постпродукција била добра мора да се на снимању што боље сними да би онда тај тоналитет могао да се усклађује. Ако се не сними добро, онда нема ништа на крају, нема добре копије. Тако да тај одбир костима, одбир простора у коме се снима он је кључни у вашем  односу према спољњем свету, када се све то добро одабере. Као што је у последњем филму који сам ја радио, када изаберете Херцеговину са њеним каменом, са њеним сутонима, са њеном светлошћу, са њеним језерима, када се завучете у онај клобук, под онај сиви камен, па га упоредите са Мокрогорским каменом одакле сам ја, па онда размишљате о томе како тај монах који на свом путу среће и доживљава разне ствари, а када сте као ја никада не знате из прве шта ће ми бити филм, зато сам се вратио да преснимим пет сцена које сам прошле године снимио, јер ми је пало на ум из једне књиге руских монаха како су медведи долазили код њих да им ваде трње  из шапа. И онда сам преснимио неки дан сцену да ја донесем грожђе,  да га заменим у наранџе и да те наранџе носим у један кањон у Мокрој Гори, који је огроман и који има идентичан камен као Клобук, то је неки појаскоји је спојен, ја сам болесно везан за те копче. Да ако носим то медведу, онда тај камен мора да буде такав какав смо видели док се пењем са једне стране, то су те опсесије, врло болан процес. Мени је сваки филм, па и овај, један веома тежак и мучан процес, зато што ја не долазим лако до тих резултата и заправо стижем до њих сумњајући и из сумње се развија та релативизација свих мојих досадашњих напора, а посебно у овом филму, где глумим, и где ми је тешко да прелазим са једне стране на другу. Срећа је што глумим монаха и глумим неког ко нема велике задатке да испољава своју интроверзију, пошто глумим интровертног човека, који доживео трагедију, као неки антички јунак, онда немам ни потребе, пошто и не знам то, да неком додатном гестикулацијом ојачавам ту своју глуму, али ми је проблем што је та линија та рампа између контроле слике и учествовања унутар, као гледање шаха споља, где су ти потези увек јаснији од оног када вучеш потезе и играш шах. Тако и сада сам у двострукој улози и зато ми је још теже.

Отац Стаматис: Да ли се бојите нечега током снимања филма,  имате тренутака када вас хвата паника да ћете погрешити?

Кустурица: Бојим се свега, и о свему размишљам унапред у сликама и врло често се дешава, да то што сам замислио доживи своју негацију у простору, бољу или лошију, и онда чим видим да је лошија онда се вратим ту и преснимим све.

Отац Стаматис: Понављате више пута?

Кустурица: Преснимим све, а понављам више пута, зато што ја мислим, да филм мора да има третман као и литература; неможе човек из прве да напише све како ваља. То је сада незамисливо у комерцијалној кинематографији, али ја сам се некако обезбедио да то могу да радим.

Отац Стаматис: Реците ми како сте изабрали тог глумца који глуми Гаврила Принципа. Он има изглед, тело и очи Гаврила Принципа, и изражава невиност, како сте то успели? Да ли сте га ви научили?

Кустурица: Нисам то ја, то је један млади редитељ Нешковић, који га је препоручио. Србија има веома јако добро глумиште. Ми смо народ са великом традицијом. То су одлични Београдски глумци, и Београд увек има генерацију добрих глумаца. Ја лично мислим да то потиче из ових Херцеговачко-црногорских огњишта где су зиме проведене и где се кроз генерације учило како да се најлепше исприча нешто што се пролетос или летос десило. Тако да је то једна генетска база из које израстају причљиви и елоквентни типови којидобро говоре и артикулишу сеу великом граду, када се развијају у Београду који има паралелно културне активности, тако да се та грађанска културна традиција обнавља сваки пут на најбољи могући начин. Нисам му ја ништа пуно говорио, он је добио задатке који су били споља, то је он сам од себе.

Отац Стаматис: Било је невероватно лепо, како је он изражавао израз невиности.

Кустурица: Да он је у основи негде невин.

Отац Стаматис: Ви правите покретне иконе, а ја као иконописац непокретне иконе.

Кустурица: Мени је лакше зато што се све креће, зато што камера може да сугерише, али је теже утолико што су изазови, што ја стварам композитност са пуно људи а ви сами, ви сликате сами, а ја морам да покренем сто људи да би слика била ваљана. Често галамим, дерем се, вриштим, ударам ногама, тучем шакама, гурам вучем све радим.

Отац Стаматис: Нама се чини да то што ви радите може да се назове балкански надреализам.

Кустурица: Магични реализам. То је Маркез радио, ако постоји стил магични реализам На Дрини Ћуприји Иве Андрића, пре свега била је та веза између паганских митова, хришћанска, хеленска је концепција. Али уствари магични је реализам сва та чуда која се нама дешавају на тој раскрсници мултиетничких цивилизације, ти светови мултиетнички су породили идеју магије.

Отац Стаматис: Истовремено можемо да кажемо да сте и симболиста, употребљавате пуно симбола?

Кустурица: Пуно, али врло стидљиво. Филм је фотографска уметност и асоцира човека на савременост. Филм је измишљотина 20 века и свака филмска слика у човеку буди инстантно одмах идеју о нечему савременом, тако да симболи који се стављају близу човека су врло како бих рекао, ако се не развије пут до симбола онда је то анахроно. Хоћу да кажем, ако сам ја користио крст наопачке у тренутку када у Андрићграду брат убија брата то је било зато што је вредносни систем читавог света коме ми припадамо дошао да стоји наопачке, и то јесте био симбол, али је био симбол који је био припремљен идејом да се запаљена колица врте око тог крста а да брат хоће да убије брата, па брат убија брата у првом плану а тај наопачке крст је стајао у средини. Хоћу да кажем могу симболи али у неком контексту.

Отац Стаматис: Хоћете да нам кажете да сте од почетка имали идеју,  сценаријум крста.

Кустурица: Јесте, био је моја идеја, све сте могли очекивати те вечери али нисте могли очекивати да ће неко моторком да исече сто. Јер тај сто изгледа како једини сценски реквизита и да он заврши и изгори то је стварно онако ,не знам одакле оне дођу. Никада ми није било јасно како дођу те идеје. Могуће, има један добар амерички филм, који се базира на Карменовим причама, па има једна прича у коме се један човек наљути и донесе моторку па исече намештај. Могуће је да је та перцепција редитељска, нас који смо гледали много филмова, и да из тих разних извора настаје испирација која онда синтетички. Ја мислим да бити редитељ то није нека оргинална уметност, утолико је она савремена, она је еклектичка, она има постављање одређених ствари, предмета и људи у нови контекст,ствара неку оригиналност која није као у поезији или у литератури где све стварно мора да буде на некако много личније, а овде најличније ствари могуда буду инспирисане из оптичког света, из филмова из литаратуре, из музике.

Отац Стаматис: Ви сте романтичар?

Кустурица: Ваљда јесам, ја сам носталгичан, али не за ропством, што би рекао Владика Григорије.

Отац Стаматис: Шта сте више, надреалиста или романтичар?

Кустурица: Ово је добро ”магични реализам”. Јер Достојевски је рекао да нема ништа фантастичније од реализма. Јер реализам а то је та грешка у којој Холивуд инститира да је реалност и реализам исто, а човек када направи роман у стилу реализма, то је све фантастично зато што ништа у суштини није тако. Тако да тај додатак магични говори о нашем пореклу. Латиноамериканци имају исто тако остатак обредно култних форми, као што уосталом имамо и ми и веровања која су онако мало анахрона арнахична,али су привлачна. Као што је На Дрини Ћуприја, прича да је арапкиња узидана у стубове и да сваке године цури млеко низ стубове. А у чему се заправо радило? Радило се о кречу који је почео од кише да цури, па су рекли ено видиш да јесте, она је укопана тамо.

Отац Стаматис: Изненађење које мора да има филм, да ли је присутно у вашем свакодневном животу,  доживљавате га у односу са људима, рецимо у љубави, када волите човека, имате осећај да вас изненади, пошто човек не може да предвиди шта жели.

Кустурица: Ја имам ту способност да се радујем, и мислим да то није карактеристично за људе данас. Духовите, узвишене, рекао бих и паметне ствари побуђују у мени читав мој хуманитет, тако да из тог осећања ја уствари реагујем на предвиђено. Када радим филмове па када се деси нека непредвиђена ствар која је неочекивана она ме доводи на тај ниво љубавног заноса, јер је стваралаштво у суштини то, јер ако нема љубавног заноса онда нема ни тог процеса.

Отац Стаматис: Шта је за вас лепота?

Кустурица: Исто што и добро и узвишено, а добро и узвишено су једна од три поставке тог старог античког света за кога мислим да вреди проналазити и обнављати и данас.

Отац Стаматис: Хоћете да нам кажете шта радите сада за тај филм који припремате?

Кустурица: Гинем, борим се.

Отац Стаматис: Желим вам да стварате пуно филмова.

Кустурица: И да не гинем.


People Directory

John Bosnitch

John Bosnitch (born February 15, 1961 in Fredericton, New Brunswick, Canada) is a Canadian journalist, consultant and political activist of Serbian descent. He's also Bureau Chief of The InterMedia Center News Agency located in Tokyo, Japan.

John Bosnitch volunteered to help 11th World Chess Champion Bobby Fischer (March 9, 1943 – January 17, 2008) after Fischer was detained in Japan in 2004. The U.S. Bush Administration had told Japanese authorities that it had "revoked" Fischer's passport to try to bring him to trial in the United States for playing in a World Chess Championship rematch in Yugoslavia in 1992 in alleged violation of U.S. presidential sanctions against economic activity with Yugoslavia.

Read more ...

Publishing

Knowing the Purpose of Creation through the Resurrection

Proceedings of the Symposium on St. Maximus the Confessor

The present volume is a collection of presentations delivered at the St Maximus the Confessor International Symposium held in Belgrade at the University of Belgrade from 18 to 21 October 2012. The Belgrade Symposium brought together the following speakers: Demetrios Bathrellos, Grigory Benevitch, Calinic Berger, Paul Blowers, David Bradshaw, Adam Cooper, Brian Daley, Paul Gavrilyuk, Atanasije Jevtić, Joshua Lollar, Andrew Louth, John Panteleimon Manoussakis, Maximos of Simonopetra, Ignatije Midić, Pascal Mueller-Jourdan, Alexei Nesteruk, Aristotle Papanikolaou, George Parsenios, Philipp Gabriel Renczes, Nino Sakvarelidze, Torstein Tollefsen, George Varvatsoulias, Maxim Vasiljević, Christos Yannaras, and John Zizioulas. The papers and discussions in this volume of the proceedings of the Belgrade Symposium amply attest to the reputation of Saint Maximus the Confessor as the most universal spirit of the seventh century, and perhaps the greatest thinker of the Church. Twenty eight studies have been gathered in the present volume, which is organized into eight chapters, each of them corresponding to the proceedings of the Symposium, all of which are of intense interest and importance. Chapter One brings to light new evidence regarding the sources, influences, and appropriations of St Maximus’ teaching. His mediatorial role as one of the few genuinely ecumenical theologians of the patristic era is acknowledged and affirmed. Chapter Two offers some crucial clarifications on the relationship between person, nature, and freedom. In Chapter Three we find substantial discussion on body, pathos, love, eros, etc. New interpretive paradigms and insights are proposed in Chapter Four, while the next chapter presents the Confessor’s cosmological perspective in light of modern scientific discoveries. Some important ontological and ecclesiological issues are discussed in Chapter Six, while in Chapter Seven we are able to see what contemporary synthesis is possible through St Maximus’ thought. Chapter Eight offers further readings by engaging younger scholars who did not present their papers at the conference but whose studies were accepted by the organizers. In the final paper we find an important overview of the Symposium with a description of the conference’s flow. In an age of plurality and division, it is particularly important to know what our Tradition—shaped by the Fathers—can teach us. In any such endeavor, Saint Maximus the Confessor stands out as the most important theologian of the so-called Byzantine period. Yet his theology, assimilated and incorporated by Tradition, has relevance beyond any single historical period; in fact, the Confessor’s efforts to mediate between East and West distinguish his work as vital for contemporary theological discourse.