A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Топови августа 1914.

Страхоте Другог светског рата дуго су у сенци држале катастрофу која им је претходила и на много начина их припремила, "Велики рат", како су га наззвали савременици, јер нису очекивали да ће се тако брзо и са истим актерима, репризирати. Можда би та сенка и остала, да није стогодишњице тог погрома који је однео 20 милиона живота, војника и цивила, са исто толико убогаљених...

Нове књиге у узроцима Првог светског рата овде су почеле да пристижу од прошлог лета, почев од веома често цитираних (и оспораваних) "Месечара" Кристофера Кларка, преко"Рата који је окончао мир" Маргарет Мекмилан до "Катастрофе 1914" Марка Хејстингса – да поменем само оне о којима се највише пише. Све оне су од преко 500 страна и захтевају читалачки напор и стрпљење и све су ново трагање за узроцима који су довели до тога да рат у другој деценији 20. века постане изгледнији од мира. Такође, у складу са циничним принципом да се "прошлост непрекидно мења", она се опет сагледава кроз наочаре садашњости.

.

Због тога је неизбежно питање – да ли су ствари после 100 година јасније него што су биле пре 50 или 75? Нема наиме нових, суштински важних докумената који би донели радикално нову перпективу на предратне прилике и актере. Због тога се вреди подсетити на једну стару књигу – премијеру је имала 1962. – која има репутацију једне од најбољих коју је историји написао неки Американац. Који, уз то, није био историчар.

То је књига Барбаре Тачмен "Августовски топови" (Barbara W. Tuchman – The Guns of August), америчке ауторке у чијим је свим књигама (објавила је укупно десет) "историја главни јунак". Комитет Пулицерове награде, овде најпрестижнијег признања за новинарство, публицистику, књижевност, историју, фотографију и музику, не могавши по пропозицијама да награди дело које се не бави америчком прошлошћу,"Топове" је прогласио најбољим штивом у категорији публицистике.

Књига је дуго била бестселер и имала је много издања (ја сам читао оно са меким повезом из 2004. од 600 страна). На примедбу да за писање историје тако комплексног догађаја са изузетно веиким бројем учесника није била квалификована, Тачменова је одговорила да је то уствари била њена предност. "Професионални историчар прво пише за своје рецезенте, а онда за своје студенте, док је моја примарна брига била да задовољни буду читаоци". Још уверљивије је одбрусила кад јој је замерено да нема докторат: "Није га имао ни Херод" (Грк из петог века пре нове ере који се сматра родоначелником историјске науке).

Да је у томе успела, сведочи чињеница да је књига била не само популарна, него је добила и признања са неочекиваних страна. Већина историчара није оспорила њену нарацију - констатује у предговору један од њих, Роберт Меси (иначе велики ауторитет за кућу Романових), а Тачменова је позивана да држи предавања на најугледнијим америчким универзитетима. Била је прва жена која је изабрана за председницу Америчке академије уметности (American Academy and Institute of Arts and Letters), а укупно је добила два Пулицера. Преминула је 1989, у 77. години.

Међу онима које су "Августовски топови" подстакли на размишљање био је председник Џон Кенеди, који их је читао у време ескалације кубанске ракетне кризе, и инспирисан њоме, наредио да се у Белој кући, укључујући ту и Овални кабинет, инсталира систем за снимање разговора, као материјала за будуће хронике. "Не бих желео да неко напише књигу 'Августовске ракете'", поверио се свом брату Роберту. Примерак је иначе поклонио гостујућем британском премијеру Мекмилану, уз напомену да савремени државници морају да избегну замке које су довеле до августа 1914.

"Августовски топови" почињу описом сахране енглеског краља Едварда Седмог, у мају 1910, догађаја који је оставио слику европске идиле: у Лондон је дошло 9 других крунисаних глава, а у погребној поворци је јахало и петоро пестолонаследника, укључујући ту и Франца Фердинанда, али и крунске принчеве Србије, Црне Горе и Румуније. Окупило се и седам краљица.

Европске монархије су уствари биле једна велика фамилија, свако је са неким био у неком роду или својти: покојник је био брат мајке немачког Кајзера (који је такође био на сахрани – заноћио је у Виндзору, а у поворци био у униформи британског филдмаршала), док су браћа удовице били краљеви Данске Фредерик и Грчке Џорџ. У сродству су били и руски двор као и балканске краљевске куће...

У том контексту Тачменова описује првенствено њихове међусобне сујете, при чему кроз портрет Кајзера од самог почетка проверава немачка жеља да буде поштована и њен осећај да је потцењена. Немачки суверен се тако у једном моменту жали америчком председнику Теодору Рузвелту, такође присутном, како британско племство у својим контененталним путовањима никад није посетило Берлин, али никад није прескочило Париз... Каже он краљу Италије: "Свих ових година моје владавине, моје колеге, монарси Европе, нису обраћали пажњу на оно што говорим. Ускоро, са нашом великом морнарицом која ће стајати иза мојих речи, показиваће више уважавања".

Из свег што износи Барбара Тачмен, позивајући се на архиве за сваки опис или констатацију, произилази да је Немачка била уверена како је пред њом само једна дилема: светска сила или пропаст. Из књиге "Немака и следећи рат" објављене 1911, немачког генерала Вон Бернхардија, Пруса и војног историчара, цитира његове речи да "за оно штио ми сада желимо да постигнемо мора да се бије... Освајање постаје закон неопходности... Успешна држава рат мора да започне у за себе најповољнијем моменту... Француска мора да буде тако комплетно згажена, да нам се више никад не испречи на путу".

Ово ратнохушкаштво је, не треба заборавити, било бестселер свог времена. Укупан утисак из описа контекста, личности, донетих планова, поверљивих телеграма, стратешких процена политичара и генерала у предвечерје рат и друге архивске грађе, било је оћигледно да су се, упркос илузији идиле, за рат уствари спремали сви. Аустрија јесте експлоатисала убиство Франца Фердинанда у Сарајеву као изговор да објавом рата Србији оствари стару намеру покоровања дрчних Словена, али је Немачка била та чије су хегемонистичке амбиције изазвале светску катастрофу.

По уговору о аустријско-немачкој алијанси, Немачка је имала обавезу да свог суседа подржи у евентуалном рату са Русијом. Француско-руски савез је такође имао такву клаузулу за случај немачког напада, што значи да би Немачка у свакој варијатн и ратовала на два фронта (што је настојала да избегне).

Немачка је, види се то многим детаљима кије наводи Тачменова, још 1912. имала ратни план који је подразумевао офанзиву на Француску, уз кршење неутралности Белгије. Рачунала је уз то да Русија неће бити спремна за рат све до 1916. "Ми смо спремни" – изјављује генерал Хелмут Молтке (млађи), начелник немачког генералштаба – "што пре рат почне, то боље за нас".

Спремала се и Француска, са разрађеном стратегијом за супротстављање Немцима која је почивала на доктрини офанзиве, дакле напада на Немачку, док су Британци у то време још опијени снгом своје морнарице и копнену војску сматрају само њеним украсом. Они су такође уверени да је рат са Немачком неизбежан, па кроз ту призму сагледавају своје војно партнерство са Француском. Британци током 1912. додуше покушавају да Немачку одговоре од експанизије морнаричких снага, али у томе нису успели, јер је Берлин као услов за то тражио се Лондон обавеже на војну неутралност. Коначни резултат је био британско-француски морнарички пакт.

Русија, под царем Николом Другим, дотле је, према опису Барбаре Тачмен, изузетно лоше организована и корумпирана држава, па чак и формална апсолутистичка монархија. Верује у мит о својој непобедивости, иако је пре тога доживела многе поразе. Руски "парни ваљак", армија од 1,42 милиона војника са још 3 милиона резевиста, постоји само на папиру, али у њега се ипак уздају и Француска и Британија, свесно пренебрегавајући слабости у организацији и припремљености Русије.

Предратни руски министар војни, генерал Владимир Сухомлинов, више верује у бајонете него у пушке, па је Русија рат започела са залихама од само 850 метака по пушци, према између 2.000 и 3.000 у западник војскама...

У таквом контексту, Сарајевски атентат од 28. јуна био је само инцидент, изговор да Аустрија удари на Србију, али не и окидач Великог рата. Убиство Франца Фердинанда у "Августовским топовима" се помиње само узгредно. "Катастрофу 1914." започеће немачки улитиматуми Русији и Француској, а већ 1. августа Кајзеру је јасно да ће ратовати на два фронта.

Френетичне дипломатске и војне активности у приповедању Тачменове су веома сликовита историја, која указује на амбиције, али и на заблуде готово свих актера, њихова настојања да се рат избегне, али и коначну решеност да се у њега ипак уђе. Можда је највећа погрешна процена била она садржана у Кајзеровој поруци војницима који крећу у рат објављен 1. августа Русији (три дана после аустроугарске објаве рата Србији) – "Вратићете се пре него што опадне лишће".

"Августовски топови" су заиста динамично и изузетно занимљиво штиво о ратном почетку, без априорне тезе да је за његово избијање најодговорнија нека конкретна страна: да идентифукују главног "лошег момка", препуштено је читаоцима. Књига се завршава суровом али историјски потврђеном констатацијом: "После првих тридесет дана рата 1914, предосећало се да у ономе што предстоји неће бити славе".

Милан Мишић


People Directory

Marina Arsenijević

Marina Arsenijevic (arson-nee-vitch) is the international award-winning pianist and composer, star of the Emmy-nominated Public Television program, “Marina at West Point: Unity through Diversity” which has been broadcast to more than 160 Million viewers with over 350 airings by PBS Stations all across the country. Marina created the program and performed with the 120 member joint ensemble of the West Point Band and West Point Cadet Glee Club. The Concert was recorded LIVE at West Point’s historic Eisenhower Hall and will be broadcast all across the country through 2014.

.
Read more ...

Publishing

The Church at Prayer

by Archimandrite Aimilianos of Simonopetra

Publisher’s note

Many readers of the addresses of Elder Aimilianos, which have been published in the five-volume series, rchimandrite Aimilianos, Spiritual Instructions and Discourses (Ormylia, 1998-2003), have frequently expressed the wish for an abridged and more accessible form of his teaching. In response, we are happy to inaugurate a new series of publications incorporating key texts from the above-mentioned collection. Other considerations have also contributed o this new project, such as the selection of specific texts which address important, contemporary questions; the need for a smaller, more reader-friendly publication format; and the necessity for editing certain passages in need of clarification, without however altering their basic meaning.

Above all, the works collected in this volume reflect the importance which the Elder consistently attached to prayer, spirituality, community life, worship, and liturgy. Thus the experientially based works "On Prayer", and "The Prayer of the Holy Mountain", which deal primarily with the Prayer of the Heart, appear first, followed by the summary addresses on "The Divine Liturgy", and "Our Church Attendance". These are in turn followed by the more socially oriented discourses on "Our Relations with Our Neighbor", and "Marriage: The Great Sacrament". Finally, the present volume closes with the sermons on "Spiritual Reading" and "The Spiritual Life", which in a simple and yet compelling manner set forth the conditions for "ascending to heaven on the wings of the Spirit".

It is our hope that The Church at Prayer will meet the purpose for which it is issued and will serve as a ready aid and support for those who desire God and eternal life in Him.