A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Џон Фротингам и Јелена Лозанић

Џон Фротингам

Џон Фротингам (John Frothingham, Бруклин, 1879 — 1935) био је амерички правник, индустријалац, савременик и учесник Великог рата и велики љубитељ музике преко које дознао за судбини словенских народа у рату, коме је помогао прикупљањем деце – ратне сирочади и оснивањам четири Американска васпитна дома за ратну сирочад и напуштену децу. Носилац је Карађорђеве звезде са мачевима и Краљевског ордена Белог орла.

Рођен је у Бруклину, у богатој и угледној породици из које потиче и један од највећих америчких сликара Џејмс Фротингам. Завршио је француски језик, свирао клавир и бавио се компоновањем. После дипломирања, музика га је одвоела у Беч, Минхен и Праг са циљем да усаврши технику свирања.

Са Србима, чији ће велики добротвор постати у Великом рату, дошао је у контакт преко исељеничких друштава која су свирала балканску етно музику у САД. Као заљубљеника балканске музике, несрећа Србије у Великом рату, у лето 1914. године погодила га је толико да је у више наврата донирао медицински материјал и новац за ратом захваћену земљу.

Када је Јелена Лозанић 1915. у име Црвеног крста Србије отпутовала у Америку, Фротингам се упознаје с њом, а преко ње и са Михајлом Пупином и јеромонахом Николајем Велимировићем. Тада почиње ихов заједнички рад, који ће трајаће више од две деценије.

Када се између Јелене и Џона развила љубав, они су ту љубав 1921. године озваничили пред олтаром руске цркве у Њујорку, и рођењем девојчица Ана.

Породица Лозанић-Фротингам је до 1935. године живела на југу Француске, одакле је све време помагала деци у Србији.

Преминуо је 1935. године а сахрањен је на гробљу у Бијарицу у Француској. Годину дана касније 1936, образован је Одбор у Скопљу од највиђенијих представника Јужне Србије који је имао задатак да прикупи прилоге за венац и споменик Џону Фротингаму, добротвору и пријатељу Српског народа из времена Великог рата.

„У октобру 1937. делегација на челу са Даринком Грујић положила је венац на Фротингамов гроб. Урађен у дуборезу, венац је био висок 3 и широк 2,5 метра. У средини венца израђен је лик Фротингама, уоквирен ловоровим листовима на којима су исписана имена друштава, организација и установа које је Фротингам стално или повремено помагао од почетка Великог рата до своје смрти. Венац је био рад скопских уметника и представљао је ремек-дело."

Дело

Са својом сестром и ујацима 1914. године, када је чуо о судбини Србије у Великом рату, потражио је начин како да помогне. Фротингам је најпре донирао је 10 хиљада долара што је био само почетак његовог рада на помоћи Србији и њеном народу. Потом је у новембру 1914. године послао читаву једну болницу за Београд, са опремом и особљем од укупно десет лекара и помоћника. Вредност болнице са свим пратећим материјалом износила је око 200 хиљада тадашњих долара.

Такође је у Србији основао и до краја постојања финансирао два дома за српску ратну сирочад:
- Први дом, је био Српско-амерички дом, који је са огромном преданошћу и залагањем водила Даринка, позната као мама Грујић. Дом је прошао цео ратни пут од Београда, преко Битоља, Солуна, Атине, Нице, поново Београда и на крају Сремске Каменице где је постојао док и последњи питомац није ишколован и отиснут у живот.
- Други дом, је био Дом у Врању смештен у две новоизграђене двоспратне зграде за смештај ратне сирочади (кроз који је прошло око 600 питомац) и треће за пријем гостију.

Извор: Википедија


Јелена Лозанић

Јелена Лозанић Фротингхам (Београд, 12. март 1885 — 6. фебруар 1972) била је секретар Српског женског народног савеза, велики борац за права жена, болничарка у Балканском рата, члан Кола српских сестара и представница Црвеног крста Краљевине Србије за време Првог светског рата у Америци.

Родила се у породици Лозанић, од оца Симе и мајке Станке, рођена Пачић, пореклом из породице Вучић-Перишић, великих хуманитарац. Њен отац Сима Лозанић (1847–1935) био је хемичар, професор Велике школе, први ректор Београдског универзитета, члан Српског ученог друштва и Српске краљевске академије и њен председник, министар пољопривреде и иностраних дела, посланик Краљевине Србије у Лондону, члан Српске војне мисије. У таквој породици Јелена Лозанић је брзо одрасла у не само знатижељну, виспрену и интелигентну особу, већ и у истрајну, племениту и храбру жену, која ће тее своје способности исказати 1910. године као секретар Српског женског народног савеза, као и на конгресу Међународног савета жена у Копенхагену, где се борила за права жена.

Након што је избио Балкански рат, Јелена се придружује Колу српских сестара као болничарка. Неговала је рањенике у санаторијуму „Врачар”, и сате проводила бринући о ратној сирочади.

По избијању Првог светског рата, њено доброчинитељство се наставља и она као представница Црвеног крста Краљевине Србије одлази 1915. године у Америку, где је од 1915. до 1920. године сакупљала помоћ за отаџбину.

„Јелена је то схватила као животну мисију, што је и забележила у дневнику који је водила, а који је 1970. године објавило Удружење носилаца албанске споменице. Била су то заправо њена писма, писана сестри Ани и родитељима у Србији, у којима је описивала живот који је, а да није могла да претпостави, почела да води на другом континенту.”

Када је између Јелене и Џон Фротингхам планула љубав, она је ту љубав 1921. године озваничили пред олтаром руске цркве у Њујорку, а круна љубави била је девојчица Ана. Породица Лозанић-Фротингам је до 1935. године живела на југу Француске, одакле ја све време помагала деци у Србији.

Када су, у истој години, умрли Јеленин отац и муж, она се са ћерком Аном преселила у Америку.

По избијању Другог светског рата Јелена је активно учествовала у оснивању Одбора америчких пријатеља Југославије, претече Уједињеног југословенског фонда за помоћ.

До краја свог живота била је предана својој хуманитарној мисији. Преминула је 6. фебруара 1972. године у Француској.

Њен труд није остао неопажен — одликована је
- Орденом Белог орла
- Орденом Светог Саве вишег степена.

Извор: Википедија


SA

 

People Directory

George Voinovich

United States Senator

George Victor Voinovich (born July 15, 1936) represents Ohio in the U.S. Senate, to which he was elected in 1998, and re-elected in 2004.

Born in Cleveland, Ohio, to a Serbian father and a Slovenian mother, Voinovich earned a Bachelor of Arts degree in government from Ohio University in 1958 and a law degree from the Ohio State University in 1961.

Voinovich began his political career in 1963 as an assistant attorney general of Ohio. He then served as a member of the Ohio House of Representatives from 1967 to 1971. From 1971 to 1976, he served as county auditor of Cuyahoga County, Ohio. In 1975, he made an unsuccessful run for the Republican nomination for mayor of Cleveland against incumbent Mayor Ralph J. Perk. .

Read more ...

Publishing

Poemes de Jovan Dučić / Песме Јована Дучића

Translated into French by Petar Bubresko. Bilingual edition (French and Serbian)

The first bilingual edition translations of poems in French of this prince of Serbian poetry. These translations of poems Dučić meet two objectives: to publicize the work of the poet to Francophone readers and pay tribute to both the Serbian language Dučić and French language to which the great poet and Petar Bubreško were passionately attached. This book is dedicated to Leposava Bubreško (1923-2013) professor Bubreško’s wife who wanted so much this work to be published.

Publishers: Sebastian Press, Vidoslov, and Metokhia

216 pages, soft bound, published in 2015, price $15


Песме Јована Дучића

На француски језик превео проф. др Петар Д. Бубрешко

Ова књига је посвећена Лепосави Бубрешко (1923-2013), супрузи професора Петра Д. Бубрешка, која је толико желела да ово дело изађе на светлост

Саиздавачи: Видослов, Требиње и Metokhia, Paris

ПОЕЗИЈА

Мирна као мрамор, хладна као сена,
Ти си бледо тихо девојче што снева.
Пусти песма других нека буде жена,
Што по нечистим улицама пева.

Ја не мећем на те ђинђуве са траком,
Него жуте руже у те косе дуге:
Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком,
Одвећ горда да би живела за друге.

Буди одвећ тужна са сопствених јада,
Да би ишла икад да тешиш ко страда,
А чедна, да водиш гомиле што нагле.

И стој равнодушна, док око твог тела,
Место китњастог и раскошног одела,
Лебди само прамен тајанствене магле.

Read more ...